UMETNOST KAO OSNOVNA LJUDSKA POTREBA

jelacaBiti umetnik u Holandiji i Srbiji…

Biti umetnik nije lako iako vam je za uspeh svuda potrebno isto – talenat, rad, selfmanagment i malo sreće. Isto važi za Holandiju i Srbiju, s tim što se, kada se porede statusi umetnika u dve zemlje, čini da se radi o dva različita sveta. Ili da budemo precizniji, dva različita pristupa

Piše: Peđa Popović

U Srbiji ministarstva kulture i prosvete služe za cenkanje prilikom stranačkih pregovora oko formiranja Vlade, a iz budžeta im pripadne manje od jednog procenta. Jedna od posledica je i ta da naši umetnici nisu baš poznati van granica regiona, dok i oni slabije obrazovani u ma kom delu sveta znaju ko su Rembrant ili Van Gog.
Holandija je osim po kofi-shopovima, poznata i po muzejima poput Stejdeleka, Rejksmuzeja, Bojmans-Beningena, u kojima je izloženo nacionalno, ali i svetsko umetničko blago. Holandija je vodeća zemlja u dizajnu, Holanđanin je napoznatiji angažovani arhitekta na svetu, a iako se za holandski film gotovo i ne zna, u poslednjih 20 godina njihova kinematografija je osvojila čak tri Oskara za najbolji strani film. A kako se stiže do toga?

Yannick Faase
Yannick Faase
Za početak, umetnost u Holandiji se tretira kao osnovna ljudska potreba, a iako ne proizvodi ništa što bi se npr. moglo pojesti, popiti ili voziti, umetnik ima status poput pilota, inženjera, lekara…
Prema rečima mladog profesora umetnosti iz Haga Janika Fasea (Yannick Jascha Faase), država ulaže u umetnike i njihovu edukaciju jer želi da nastavi sa tradicijom „pravljenja” velikih umetnika. Pravljenje se odvija u 16 gradova u kojima funkcioniše čak 20 akademija umetnosti i svaka razvija svoj stil.

„Tokom školovanja, osim učenja tradicionalnih veština, studenti se uče kako da organizuju projekte, uspešno apliciraju na konkurse, kako bi se ‘bolje prodali’ nakon sticanja diplome. Takođe, svaki student ima pravo na bespovratnu novčanu pomoć”, kaže Janik za e-novine.

Holandija finansijski pomaže one koji žele da se usavršavaju van zemlje, tako da sasvim normalno da odete na šest meseci u Berlin, Njujork, Barselonu i da tamo radite. O senzibilnosti države prema umetnicima dosta govori i činjenica da je moguće tražiti novac ne samo za neki projekat već i za običan život.
„Na ovaj način umetnicima se dopušta da ne budu uvek kreativni i da se u potpunosti posvete radu. Takođe, fondovi daju novac pojedincima, jer na taj način žele da stimulišu individue, a ne institucije”, kaže Anelis de Vet, (Annelys de Vet) umetnica koja živi od svog rada, a sa projektom Subjective atlas of Serbia učestvuje na festivalu Rough guide to Amsterdam u Beogradu.
amsterdam-bilbord-4x3a

U Srbiji je umetnost luksuz

Bogomir Doringer (http://www.bogomirdoringer.com/), modni dizajner iz Beograda koji je nakon završenih studija u Amsterdamu ostao da živi u Holandiji, ističe kao veliku razliku samu ideju o umetnosti.

Bogomir Doringer
Bogomir Doringer
– Bogomir Doringer„Umetnost je u Holandiji prisutna svuda i jako dugo, vekovima. Umetnici su aktivni i van art krugova. Oni su angažovani od strane vlade, grada, opštine, bolnica… Njihova svrha je da unaprede, poboljašaju, ulepšaju. Oni su tu jer imaju viziju, ideju i stav. Jer su sposobni da vide stvari iz više uglova. Jer imaju slobodu i igraju se i kao podstiču celo društvo da ostane mlado i vitalno”, kaže za e-novine Doringer. S njim se slaže i kulturolog Ivan Jovanović, koji smatra da je u Srbiji zastupljen zastareo koncept umetnosti tj. da se na nju gledao kao na luksuz.
„Srbija nije previše otvorena za nove stvari. Tu ne mislim na tzv. undeground ekipu, već na dominantan stav onih koji drže pozicije, bilo da raspolažu novcem ili su u umetničkim institucijama.”

Jedna od „neprilagođenih” je i slikarka mlađe generacije Jelena Jelača, članica ULUS-a koja ne pripada ni jednoj od dve dominantne struje među likovnjacima.

Jelena Jelača
Jelena Jelača
„Nisam ni u tzv. političkoj ekipi RUK-a (radnika u kulturi) jer se ne izražavam kroz akitvizam, ali ni u onoj koja umetnost doživljava na staromodan način poput ULUS-a, od kojih više ni bilten ne dobijam, iako se tu nalaze osnovni izvori informacija o konkursima”, tvrdi Jelača za e-novine.
Ona kaže da je niko na fakultetu nije učio kako da preživi u pravom svetu, a mogućnost opstanka dodatno otežavaju i propisi. Preduslov za izlaganje u većini galerija je biti član ULUS-a, ali nakon što „žiri” odobri izložbu, slikar ima pravo da konkuriše tek za dve godine. „Naša dela nisu na ceni poput onih iz starije generacije, tako da je živeti od umetnosti za mene još uvek nemoguće, a pravilo je da kolege moraju da rade još dva-tri dodatna posla da bi preživeli.”

Biljana Djurdjević
Biljana Djurdjević
Stručnjaci smatraju da je ulaganje u umetnost ulaganje u razvoj kulture jedne zemlje, a da bi u Srbiji tržište bilo razvijenije ukoliko bi se donela zakonska regulativa. Osim smanjenja punog iznosa PDV-a za umetnike, država bi odredbama poput smanjenja ili oslobađanja poreza mogla da stimuliše preduzeća koja žele da investiraju u umetnost. „Bez zakona sve se svodi na incident, odnosno na povremeno ulaganje neke od korporacija”, tvrdi slikarka Biljana Đurđević.

Ljiljana Tadić, vlasnica beogradske galerije Zvono, smatra da bi novac uložen u mlade snage mogao da se brzo vrati. „Sigurna sam da je moguće okrenuti uloženo za tri do četiri godine, što nije puno na tržištu umetnosti”, kaže Tadićeva.

Oslobađanje od poreza se primenjuje u Holandiji, koja je otišla korak dalje i koja kroz specijalne takse motiviše građane da kupuju umetnost.

Doringer: Čudno je porediti ove dve zemlje
„U Srbiji se i previše stvari stavljaju pod pravila koja su mutacija religije, zapada. Koliko je kultura važna u Holandiji dokaz je da je čuvena lobanja Demiana Hursta prvo prikazana u Amsterdamu. Dokaz su i fondovi koji su tu da motivišu umetnika da opstane i ostane veran svojoj profesiji. Tu je i država koja kroz specijalno regulisane takse motiviše stanovništvo da kupuje art. A onda opet, Holandija je zemlja iz koje je Van Gog, Rem Kolhas, zemlja u kojoj je Marina Abramovič stvorila najveći deo svojih radova, zemlja koja joj je ponudila da se predstavi u Veneciji kada ju je Srbija odbila. Čudno je porediti ove dve zemlje. Skoro nemoguće. Dosta velike i izražene razlike”, kaže Bogomir Doringer.

Uticaj političke elite je veliki
Ono gde se Srbija i Holandija možda i najviše dodiruju jeste politika, tj. uticaj političke elite na trend u umetnosti. Ulaskom hrišćanskih konzervativaca u vladu, u Holandiji su se, prema rečima Elen Walraven, umetničke direktorke kulturnog centra De Baile iz Amsterdama, promenili prioriteti, zbog čega se novac u većoj meri izdvaja za kapitalne državne projekte poput Narodnog pozorišta, nacionalne filharmonije, nacionalnog muzeja…

Ellen Walraven
Ellen Walraven
„To sve jeste važno, ali nije samo to važno jer ‘normalna’ pozorišta ili orkestri moraju sada mnogo više da se pomuče ako žele da prežive”, izjavila je za e-novine Elen Walraven. Jedan od prioriteta nove Vlade je i masovna agitacija za izučavanje nacionalne istorije. Kao razlog Elen vidi rastući strah od imigranata, naročito onih muslimanske veroispovesti.

„Ljudi su počeli da se plaše svega. Otvorenih granica, stranaca… Sada se svi kao vraćamo korenima. To može da bude opasno, što su u Srbiji osetili tokom 90-ih. Čini mi se da idemo unazad. Dosta umetničkih programa u školi je napušteno, za razliku od 50-ih i 60-ih godina, kada se smatralo da će građani biti bolje osobe ako idu, na primer, na časove slikanja, pisanja. Sada je toga sve manje”, objašnjava naša sagovornica.

Subjective atlas of Serbia
Subjective atlas of Serbia
U Srbiji promena vladajuće elite dovodi i do paradoksalnih situacija. Tako je jedna umetnica odbijena bez obrazloženja u galeriji u kojoj je dve godine ranije dobila nagradu za najbolju izložbu godine. Problem je izgleda bio u tome što se promenio upravnik, ali i partija na vlasti. Dosta bure je izazvao i ovogodišnji Oktobarski salon u Beogradu, koji je „pod svoje” stavila grupa umetnika okupljena oko RUK-a i od manifestacije koja je prikazivala najnovije tendencije u vizuelnoj umetnosti napravili retrospektivu politički angažovane umetnosti.
„Prošle godine je bilo jako dobrih radova iz svih krajeva sveta. Mislim bilo ih je i ove. Jedan mi se strašno svideo, ali problem je što sam taj već videla na Bijenalu u Veneciji 1997. godine”, kaže slikarka Jelena Jelača.

Annelys de Vet
Annelys de Vet
Ipak, politička sitacija tera i na reakciju, tako da je Anelis de Vet napravila projekat New symbols for Netherlands.

„To su simboli društva u kome želimo da živimo, a ne kakvom nam ga predstavljaju u medijima, čije poruke mogu da budu toliko jake da mislimo da su naše iskustva, ne shvatajući da to nije naša realnost već medijska“, kaže de Vetova.

Janik Fase tvrdi da je slika liberalne Holandije sve manje istinita. „Mi tvrdimo da smo i dalje liberalni, ali da li je stvarno tako? Možda smo samo navikli da tako mislimo. Stvari su se promenile, a država sve više povećava kontrolu. Vidite šta se dešava sa politikom o drogama i prostitucijom koja je važila decenijama. Policija i ostale bezbedonosne institucije podigle su svoja ovlašćenja pod izgovorom terorizma. I niko se tome ne suprotstavlja. Dopustili smo sebi da budemo kao ovce i čini se da će tako ostati sve dok sebi budemo mogli da priuštimo fancy krpice. I dalje govorimo kako smo slobodne individue, ali da li je to tako uz sve veći broj kamera na ulici. Naša privatnost definitivno nije više što je bila. Te stvari utiču na društvo, a sve što utiče na društvo utiče i na kulturu.”
(Objavljeno na sajtu e-novine.com http://www.e-novine.com/index.php?news=19515)

Prethodno

SRBI ODBACUJU VIZNE OLAKSICE EU KAO NERELEVANTNE

Intervju: Rolf van Eijk, režiser: MENJAJTE SEBE DA BISTE MENJALI DRUGE

Sledeće

Ostavi komentar