Piše: Predrag Popovic iz Sarajeva (Balkan Insight 16.6.2006)
Iako istaknuti Srbi iz Sarajeva odbacuju tvrdnje političara iz Republike Srpske
da se srpska zajednica sprema da uskoro napusti grad, njena budućnost ipak nije
ružičasta, imajući u vidu sve manji broj Srba u Sarajevu, loše ekonomske uslove i sveprisutnu diskriminaciju.
Broj Srba u glavnom gradu opao je sa 160.000, koliko ih je bilo tokom
devedesetih, na svega 20.000 do 40.000. Ne postoje precizne brojke jer u Bosni i
Hercegovini nakon rata nije sproveden nijedan popis stanovništva.
Za vreme srpske opsade grada tokom devedesetih, Srbi su bili žrtve nasumičnog
nasilja za koje je odgovorna bosanska vojska. Neki od njenih pripadnika su
napadali, ubijali i proterivali Srbe iz njihovih domova. Iako neki navode da su ubijene na stotine ljudi, zvaničnici Republike Srpske tvrde da su ubijene na hiljade ljudi.
Prošlog meseca, pod međunarodnim pritiskom, Savet ministara Bosne i Hercegovine
doneo je odluku o osnivanju sarajevske komisije za istinu, sa ciljem da se
utvrdi tačan broj žrtava svih nacionalnosti, kao i uzroci njihove smrti.
Dok su političari raspravljali o tome, pojedini mediji iz Republike Srpske
dodali su ulje na vatru objavljivanjem dramatičnih svedoćenja o diskriminaciji
sa kojom se suočavaju sarajevski Srbi, uz tvrdnje da se sprema masovni egzodus.
Pojedini istaknuti Srbi iz Sarajeva, poput Nenada Markovića, trenera nacionalnog
košarkaskog tima, osudili su ove tvrdnje. Marković kaže da ne namerava da
napusti grad u kojem živi od svoje četvrte godine.
“Ovde sam išao u vrtić i osnovnu školu, igrao u kadetskoj i juniorskoj
košarkaskoj selekciji. Ovde sam iskusio prvu ljubav..”., izjavio je Marković za
Balkan insajt.
“Nakon svega toga, ne bi imalo nikakvog smisla da se preselim u Beograd ili
Zagreb samo zato što nisam Bošnjak, Musliman”.
Markovićeva odluka da igra u nacionalnom košarkaskom timu Bosne i Hercegovine
tokom opsade donela mu je poštovanje Bošnjaka, ali i prezir nacionalistički
orijentisanih Srba.
“Kad odem u Bileću u RS, vređaju me”, kaže on. “Isto se dešava i u Banja
Luci. Ali dajem sve od sebe da se svaki gost oseća prijatno u Sarajevu, i ne
dozvoljavam domaćim navijacima da ih vređaju”.
Najveći broj Srba napustio je Sarajevo nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog
sporazuma iz 1995. godine, kojim su utvrđene granice između dva nova entiteta,
Republike Srpske (RS), i Federacije Bosne i Hercegovine, kojoj je pripao glavni grad.
U februaru i martu 1996. godine, većina Srba je poslušala savet lidera Srpske
demokratske stranke, SDS, i preselila se u Republiku Srpsku ili Srbiju.
Neki od onih koji su ostali danas veruju da je egzodus bio nepotreban i
okrivljuju političare koji su ga podstakli.
“Najveću krivicu za etničko čišćenje Srba iz Sarajeva snosi nekadašnji lider
SDS-a Momčilo Krajišnik”, kaže Veljko Droca iz Srpskog građanskog saveta.
“I do 70.000 Srba napustilo je Ilijaš, Vogošću, Hadžiće i Ilidžu
zbog Krajišnika. I gde su otišli? U Srebrenicu, Bratunac, u tavane, garaže ili
kuće Bošnjaka”.
Srđan Dizdarević, predsednik Helsinskog komiteta za ljudska prava u Bosni i
Hercegovini, tvrdi da je Srbe na odlazak podsticao pritisak koji su vršili
Bošnjaci, ali i drugi Srbi.
“Svi su se uplašili nakon što je bivši bosanski predsednik Alija Izetbegović
izjavio da oni koji nisu nosili oruzje tokom rata mogu da ostanu”, izjavio je on
za Balkan insajt. “Svi su znali da su oni koji nisu otišli bili mobilisani”.
Zvanična statistika pokazuje da su se mnogi Srbi kasnije vratili u Sarajevo.
Sudeći po podacima UNHCR-a, organizacije za pomoc izbeglicama Ujedinjenih
nacija, 81.820 Srba vratilo se u svoje domove do marta ove godine. Međutim, ova
brojka je nepouzdana jer obuhvata i one koji su se privremeno vratili kako bi zadržali
stanarsko pravo u svojim stanovima i kućama.
“Često se ispostavlja da se umesto cele porodice vratio samo jedan njen član”,
kaze za Balkan insajt Bakir Jalovčić, predstavnik za stampu UNHCR-a u BiH.
Istraživanje koje je sproveo Helsinški komitet pokazuje da Srbi sada čine više
od deset procenata stanovnistva u samo dve gradske opštine.
“Etničko čišćenje je uspešno sprovedeno u Bosni i Hercegovini”, kaze Dizdarević.
“Pre rata, samo je u jednoj petini svih bosanskih opstina postojala apsolutna
većina jedne etnicke grupe”.
Veljko Droca iz Srpskog građanskog saveta veruje da ce brojnost Srba nastaviti
da opada, s obzirom da najveci broj preostalih Srba cine penzioneri – od kojih
su mnogi ostali samo zbog toga što su penzije u Federaciji veće od penzija u RS.
Mladi Srbi nemaju velike mogućnosti da se zaposle u državnoj službi, koja
predstavlja glavni izvor radnih mesta. Iako, po zakonu, državne institucije
moraju zaposliti proporcionalan broj Srba, Bošnjaka i Hrvata,
na osnovu popisa iz 1991. godine, ovi propisi predstavljaju mrtvo slovo na papiru.
U Sarajevu se ovaj zakon na primenjuje u zdravstvu i obrazovnom sistemu, niti u
opštinama koje se prostiru u oba entiteta, kao sto je Ilidža.
Dizdarević tvrdi da danas u oblasti Ilidže, u kojoj je pre rata zivelo 43
procenata Bošnjaka i 37 odsto Srba, u državnim organima radi 256 Bošnjaka i samo
13 Hrvata i 12 Srba.
“Vlast se skriva iza zakona i okleva da napravi gest dobre volje”, kaže
Dizdarević, dodajući da za ovakvu situaciju treba kriviti vladajuće
nacionalisticke stranke.
“Gde god imaju većinu, one odbijaju da se suoče sa problemima manjina. Međutim,
kada su u manjini, onda se žestoko bore za poštovanje ljudskih prava”.
Kada se ima u vidu da stopa nezaposlenosti iznosi oko 40 odsto, nije čudo što
svi pokušavaju da pronađu posao u državnoj službi – pri čemu se Srbi nalaze na
začelju.
Životna priča Dragojle Vuković dobro oslikava ovu situaciju. Ona je bez posla
već tri godine, dok je njen muž takođe nezaposlen.
“Želim da živim u Sarajevu”, kaže ona. “Saznala sam da će kanton zaposliti 150
medicinskih sestara i nadam se da ću i ja biti među njima”.
“Volela bih da verujem da neće biti nacionalne i verske diskriminacije, ali
nisam sigurna u to”.
Milena i njen muž Ljubiša nalaze se u sličnoj situaciji. “Nema posla i za nas
ovde nema života”, kaze Ljubiša, po zanimanju advokat.
Kada je rat počeo, Ljubiša je mobilisan u policiju, dok je Milena sa njihovo
dvoje male dece otišla u Herceg Novi.
Oni sada ponovo žive u svom stanu na Ilidži, ali je njihova potraga za poslom
bila bezuspešna.
“Voleo bih da napustimo Sarajevo, ali mi nemamo gde da odemo”, kaze Ljubiša.
“Pokušali smo da se sredimo u Crnoj Gori, ali bezuspešno. Radim sve što mogu,
ali nemam sreće. Sarajevo nije grad u kome mi, Srbi, možemo da živimo”.
Milena je takođe advokat i njena životna priča slična je iskustvu njenog muža.
“Prijavila sam se na konkurse za najmanje stotinu radnih mesta, ali bez uspeha”,
kaže ona.
“Nezaposlenost je ogromna, ali, i pored toga, izgleda da nas ne vole zbog našeg
etničkog porekla. Niko nam to nije rekao u lice, ali prijave za radno mesto
često se odbacuju zbog minornih razloga”.
“Nadam se da će se stvari promeniti na bolje, zbog naše dece koja idu u školu i
odrastaju ovde”.
Loša ekonomska situacija u Bosni i Hercegovini i izmeštanje mnogih preduzeća iz Sarajeva tokom ratnih i poratnih godina prouzrokovali su manjak radnih mesta u
privatnom sektoru.
Staviše, Bošnjaci koje su Srbi proterali iz istočne Bosne obično dobijaju
povlašćeni tretman.
Dizdarević kaze da su antisrpski stavovi danas mnogo prikriveniji i manje
nasilni nego tokom devedesetih, ali da ipak postoje.
“To se može videti, recimo, u situacijama kada se nelegalna gradnja toleriše u
slučaju Bošnjaka, ali ne i kada se radi o Srbima”, kaze on. “Događaju se
pojedinacni incidenti, ali se uglavnom radi o porukama ispisanim na zidovima u vidu grafita”.
Ljubica Žikić, autorka romana “Slike raspuklog vremena”, koji je osvojio
najvažniju književnu nagradu u Bosni i Hercegovini, tvrdi da radna mesta često
dobijaju ljudi ciju jedinu kvalifikaciju predstavlja njihova patriotska aktivnost tokom rata.
Žikićeva, koja radi u srpskom obrazovnom i knjizevnom društvu “Prosvjeta”, kaže
da poznaje jednog predsednika opštine u Sarajevu koji je dobio radno mesto
isključivo zato što je snabdevao opštinu ugljem tokom opsade.
“Postoji veliki broj takvih primera”, kaze Žikićeva.
Ona navodi da joj zameraju što je napustila grad tokom opsade i otišla u
Sloveniju i Srbiju. Kada je primila nagradu, mediji su je kaže ignorisali. “Iako sam
ovde živela vise od 40 godina”
Ipak, nije sve tako crno za Srbe u Sarajevu. Uprkos teškoćama koje pogađaju
ranije stanovnike grada, neki Srbi su se preselili u Sarajevo iz Srbije nakon
rata, jer im prija atmosfera ovog grada.
Jedna od njih je Dragana Erjavec, novinarka koja se 2001. godine ovde preselila
iz Beograda, i do danas je ostala u Sarajevu.
“Nisam nameravala da ostanem u ovom gradu, ali se stvari u životu često
događaju same od sebe”, izjavila je ona za Balkan insajt.
Sarajevo, shvatila je ona, predstavlja grad u kome može da se opusti.
“Ne mogu da kažem da je Sarajevo bolje ili lošije od Beograda – u njemu se
prosto drugačije zivi”, dodaje ona.
Erjavecova kaze da nije bila žrtva diskriminacije zbog toga što dolazi iz
Beograda.
“Naprotiv, ljudi iz Sarajeva, uprkos svim strašnim stvarima koje su se desile,
vole Beograd, i drago mi je što mladi ljudi sada ponovo uspostavljaju veze
između ova dva grada”, nastavlja ona.
“U Sarajevu mi je prijatno, i ostaću ovde sve dok se tako osećam”.
