Od kada su nadležne inostrane carinske službe dosledno počele da primenjuju propise po kojima svaki muzičar iz Srbije koji želi da nastupa van granica zemlje mora da bude član Saveza estradnih umetnika, muzičarima iz Srbistana je sve teže da održe svirku, naročito u susednoj Hrvatskoj
Piše: Peđa Popović
S poštovanjem čudnog propisa po kome je jedina merodavna muzička institucija u Srbiji Savez estradnih umetnika započeto je još prošle godine, a među prvima na udaru su se našli momci iz benda Atheist rap. Nedavno je sa hrvatske granice vraćen i bend Darkwood dub, koji poslednjih godina redovno održava koncerte po Hrvatskoj, iza sebe ima 20-godišnju karijeru, sedam albuma i veliku bazu fanova na ex-Yu prostoru. Ipak, to im nije bilo dovoljno da pređu granicu sa Hrvatskom. „Da bi nekako ipak prešli u Hrvatsku, morali smo da povlačimo veze i tražimo prelaze sa ‘opuštenijim’ graničarima“, kaže za e-novine Vuča, član Darkwooda.
Isti problem nedavno je imao i dj Ewox prilikom odlaska u Split. „’Provalili’ su nas zbog klavijature koju smo nosili. Na sreću, imali smo ata karnet (transportna dozvola) a i carinik je bio dobre volje, za razliku od slučaja kada sam trebao da nastupam u Zagrebu. Sada, kada me pitaju, kažem da idem kod prijatelja. Šta ću, moram da kršim zakon“, kaže dj Ewox za e-novine.
I dok u regionu veoma popularni Ewox mora da krši zakon jer mogućnost bavljenja muzikom na ovaj način nije predviđena niti jednim pravnim aktom u Srbiji, čudi da se to dogodilo sa bendom poput Darkvuda jer su, na prvom, mestu popularni, a i članovi su Udruženja muzičara džez, zabavne i rok muzike Srbije, što je prema rečima Bojane Belčević iz Ministarstva kulture dovoljno za svirku u inostranstvu, makar dok se ne usvoji novi zakon o kulturi, koji je već godinama u fazi predloga.
„Zbog toga je još na snazi Uverenje izdato 10. maja 2004. godine po kome se članovima Udruženja utvrđuje svojstvo lica koje se bave džez, zabavnom i rok muzikom.“
Da ipak nije tako, jasno je i Darkvudima i Kandi Kodži i Nebojši i Ateistima, ali i velikom broju malih bendova koji sve češće svoje putovanje ka Hrvatskoj završaju negde oko prelaza Bajakovo.
„Iako je u Hrvatskoj to najvidljivije, problem je sa svim koncertima van Srbije. Nažalost, do sada kontakata sa Ministarstvom kulture nije bilo, a oni su jedini koji mogu da nam pomognu“, poručio je Vuča.
Primena restriktivne regulative i nemogućnost svrstavanja (disk džokeji ili muzičari koji prave elektronsku, noise ili neki oblike avangardne muzike) u neki od žanrova umesto nestajanja nateralo je male, alternativne bendove na saradnju. Mesta su standardna, društvene mreže poput Facebooka (dve grupe) i Myspacea, članova je već na hiljade, a bendovi su uveliko počeli da dogovaraju zajedničke koncerte (zasada potvrđeni Beograd i Novi Sad), proteste, peticije pa čak i zakonske predloške poput onog da se ne izjednačavaju bendovi/umetnici koji imaju veliki profit i umetnici koji nemaju profit.
„Ovo mora da prestane i ne nameravamo da prekinemo sa borbom protiv diskriminacije, jer je izgleda u Srbiji zločin baviti se muzikom koju volite i koja nije komercijalna“, kaže Nikola Milojević, član benda Consecration koji je 27. marta 2009. godine oko 13 sati pokušao da pređe granicu i održi svirku u Rijeci.
Alternativci su posebno kivni na odredbu prema kojoj bi zarad dobijanja sertifikata trebalo da pred estradnim stručnjacima polažu audiciju.
„Jedan dj, jedan nojz umetnik, jedan avangardan umetnik, jedan pank bend, jedan hardkor bend, jedan ekstremni metal bend i bilo kakav drugi bend neće položiti ispit jer neće ugoditi ukusu žirija. Oni neće svirati njima poznat repertoar, neće imati harmonike i trube u sastavu, njihov klavijaturista možda neće znati da transponuje, gitarista da odsvira neku osnovnu narodnu melodiju, a pevač će imati recimo ružnu boju glasa“, navodi muzičar Aleksandar Mijalković.
Još jedan paradoks mogao bi da se dogodi ukoliko bi estradlije odlučile da se strogo drže zakona. „Čak i kada bih hteo da im platim (11.200 dinara godišnje) članarinu, kao član benda koji svira mešavinu daba, psihodelije i južnjačkog roka nisam kvalifikovan ni da izađem na ispit. Na šta bi ličilo kada bih krenuo da odvrćem efekte i distroziju pred recimo harmonikašem, ne mogu ni da zamislim“, kaže za e-novine Dušan Žica iz benda Temple of the smoke.
Zašto su se razne Seke, Cece, Jece, Biki, Siki i ostale Karleuše koje zarađuju hiljade evra svakog vikenda toliko povlašćene naspram underground bendova koji se bave muzikom iz ljubavi, želje za putovanjem i druženjem, nije baš najjasnije. Ali to je Srbija. Velika tajna u kojoj je sve moguće.
Ono što valja jeste činjenica da je umesto apatije proradio nagon za samoodržanjem, saradnja bendova je intenzivnija, a to neminovno vodi ka boljem kvalitetu.
(objavljeno na sajtu e-novine.com http://www.e-novine.com/index.php?news=24615)
