Mene izbezumljuje što će beogradska publika uvek apaludirati, čak iako joj se komad ne dopada. Nikada ne treba da se aplaudira nečemu što vam se ne dopada. Tako dajete legitimitet lošoj stvari. Treba vikati UA, zviždati, napustiti predstavu, da pokažete da takve gluposti ne treba postavljati. Da ne dozvoljavate da vas neko ponižava
Razgovarao: Peđa Popović
Goran Jevtić kojeg smatraju jednim od najboljih glumaca mlađe generacije sigruno je i jedan od najaktivnijih u Srbiji. Prošlu, 2008. godinu, završio je sa dve premijere Sanjari i Harman, ali se i prvi put oprobao kao producent u predstavi Pista za Šeherezedu. Osim o producentskim iskustvima, ovaj 30 godišnji glumac za e-Novine govori o odnosu glumaca i publike prema pozorištu, društvenoj ulozi teatra, solidarnosti…
* Zašto si se odlučio da produciraš baš Pistu za Šeherezadu?
Tema mi je bila zanimljiva, jer postoje različite vrste u harema. Čak i ovo gde mi živimo je neka vrsta harema. Mislim da čovek ceo život ide iz harema u harem i da postoji samo potraga za slobodom. Čovek može samo da bude na tom putu ali se on nikada ne završava.
* To znači da čovek nikada nije slobodan?
Možeš samo biti na tom putu osvajanja sloboda i to je najbliže što čovek može da postigne. Ipak, osvajanje slobode je plemenita stvar. Čovek ne može da bude zaista istinski slobodan, jer uvek od nečega zavisi. Nekad sam sebi uskratiš slobodu, a nekad ti je uskraćena, što jeste najgore. Najgore je uskraćivanje slobode jer te stavlja u zidove, izolacije, samicu.
* Kako si se snašao u ulozi producenta?
Iako je bilo naporno, bilo mi je zanimljivo jer je sve bilo novo. Prustup, način razmišljanja, podela poslova. Iskreno, užasno je naporno organizovati pozorište. Doći do ljudi, novca… Raspodeliti ko, kada, kako, odakle. Brinuti o prevozu, stolicama, terminima, novcu, biti malo upravnik, malo psiholog, malo dadilja…
* Da li planiraš da i dalje radiš kao producent?
Verovatno da, ali ne više na ovaj način. Sledeći put mislim da budem i glumac ili reditelj. Bilo mi je novo pa sam morao samo tim da se bavim. Sledeći put bih radio projekat, nešto što bih voleo i da igram ili režiram.
* Nešto konkretno?
Imam ideju za projekat koji bi mogao da se igra u muzeju 25. maj koji bi okupio umetnike iz šest republika, a radni naziv teme je „And now back to SFRJ“. Prošlo je dosta godina od raspada Jugoslavije, ustalile su se nove države, narodi, nove generacije. Sada možemo da sa izvesnom dozom nostalgije ali i ironije pogledamo unazad i vidimo što je bila ta zajednička zemlja u kojoj smo svi rođeni. Lično, rođen sam i vaspitavan kao Jugosloven i mislim da je ta zemlja čarobno napravljena.
* Da li to znači da si jugonostalgičan?
Ne u tom smislu. Ne bih se vratio u Jugoslaviju. Bila je božanstvena ideja, možda utopistička, ali plemenita i divna. Siguran sam da smo se drugačije postavili, da bi bili izuzetno jaka unija. Na žalost, ispali smo dovoljno glupi i ratoborni pa smo se navuklli na nasilje i napravili mnogo velike gluposti.
* Šeherezada je postavljena u Muzeju afričke umetnosti, najavljuješ „ex SFRJ“ za 25. maj. Zašto biraš atipične prostore?
Klasična scena-kutija ti omogućava da radiš svašta ali to uslovljava klasičniji pristup. Iako je takav pristup ok, meni to izgleda kao umetnost na tacni, a ona ne može uvek to da bude. Više me privlači da istražujem šta sve teatar može da bude i gde sve može da bude. Piter Bruk je rekao da kada postoji jedan čovek koji nešto predstavlja i drugi koji ga gleda da je to mesto već pozorište. Mene zanima to pozorište koje se dešava svuda. U zlatnoj deceniji performansa tokom 70-ih godina prošlog veka nije se čak ni znalo gde će se odvijati. Dovoljno je da umetnik izađe negde i nešto radi. I nije važno koliko će to ljudi da vidi i ko će to da vidi.
* Kako ti izgleda današnje pozorište?
Klasično pozorište danas nije pretnja ni političarima niti državi. Niti se ono buni protiv nekih važnih pojava. Nema više tu snagu i važnost. Država je došla na sigurnu poziciju. Ne dešavaju joj se gestovi pobune koje su devedesetih redovno pravili umetnici. Poput Sonje Vukićević 1997. godine koja je igrala Ledi Magbet ispred policjskog kordona u Kolarčevoj ulici na minus 10, ili trupe Torpedo koja je tokom devedesetih spaljivala umetnička dela poput nacista i govorila društvu šta misli o tadašnjoj kulturnoj politici. U Srbiji trenutno nema takve angažovanosti. Mi se bavimo jednim elitističkim teatrom koji nikome ne preti, nikoga mnogo ne boli, ali zato ni ne dotiče nikoga. Ja u njemu učestvujem i tu ima odličnih glumaca. Ima divnih predstava, divnih glumaca i odličnih režija. Ali nema dovoljno angažovanosti i važnosti koja je meni uzbudljiva.
* Teatar je za tebe?
Mesto obreda. Taj obred treba da bude ispuštanje pozitivne energije u kosmos. I te male pozitivne energije treba da se prošire na opštu dobru energiju koja pokreće svet i koja ga čini boljim i lepšim. Takođe, pozorište mora da bude hram svih umetnosti. Pozorište je nastalo iz potrebe da se kaže pisana reč, pa je u Rimu dodata scenografija, a kako su se razvijale umetnosti, tako je pozorište bilo mesto susretanja tih umetnosti. Danas imamo vizuelne efekte, svetlo, muziku, ton. Sve to se mora integrisati u jednu predstavu. Živimo u 21. veku gde je sve ubrzano. Ljudi su naviknuti na smenjivanje informacija i brzo zadovoljavanje. Tako da pozorište mora da menja oblik. Mladi ljudi retko idu u pozorište jer neće ono što im se nudi. Izuzeci su Večernja scena u Narodnom pozorištu u Beogradu ili male scene Ateljea 212 i Stupice.
* Kakva je uloga namenjena publici? Udobno zavaljenog posmatrača ili aktera koji daje deo sebe?
I publika je deo obreda. Ako joj se dopada treba i ona da ispusti deo svoje energije. Ako ne, onda može da izađe, može da viče UA. Mene izbezumljuje što će beogradska publika uvek apaludirati, čak iako joj se komad ne dopada. Nikada ne treba da se aplaudira nečemu što vam se ne dopada. Tako dajete legitimitet lošoj stvari. Treba vikati UA, zviždati, napustiti predstavu, da pokažete da takve gluposti ne treba postavljati. Da ne dozvoljavate da vas neko ponižava. I mi glumci bi kada nam neko dva puta vikne UA, dobro razmislili da li bi tako lako pristajali da igramo bilo šta. Publiku treba probuditi. Ponovo ih naučiti da postoji i drugačije pozorište od onog strereotipnog kao i reakcije. Naviknuti ih da može uvek i svugde nešto da se dešava.
Malih scena, koje žive van velikih institucija. Van ovog pozorišta koje mi imamo i posedujemo mora da postoji i mnogo malih pozorišta, scena i trupa. Kao što su Dah tetar, Teatar levo, Akademija 28, Kult. To je dobro, ali to mora da bude i veće i masovnije. Teatar mora da se dešava i van insitucionalnih teatara. Potrebno je zadovoljiti razna interesovanja. Ali tu država treba da pomogne. Da nađu prostore, da se obezbedi struja, voda, protivpožarna zaštitu. Poslednji pokušaj bila je Beton hala, ali tamo se sada ništa ne igra. Šta je sa napuštenim halama, fabrikama, tavanima? Sveli smo se na 10 pozorišta i 30 glumaca. Odgovornost imaju i mediji na kojima umesto kulture imamo 700 tok šou emisija, kvizova, egoonanisanja…
* Neki medij posebno?
B92 je kao ozbiljna kuća bila underground, a sada je main stream i to je uredu, ali mi smo odrasli uz tu kuću. Mi smo tu kuću podigli time jer smo joj davali legitimitet, a ona nas je zaboravila. Sada samo ponekad imaš izveštaj oko kulturi. Zašto je legitimno da posle svakog dnevnika imamo vesti iz sporta, a da nije legitimno da imamo vesti iz kulture. Ko je to tako odlučio? Edukujte ljude. Za par godina stasaće generacija koja će da traži takve sadržaje. Pink je svoju publiku edukovao, a šta je a drugima. Svetao primer je Studio B, gradska kulturna institucija koja se ozbiljno bavi svojim građanima.
Poznat si i kao veliki „glob troter“. Šta ne propuštaš da obiđeš kada si u inostranstvu?
Uvek idem na kule ili na neku visoku zgradu. Užasno mi je važno da čim dođem pogledam grad odozgo. Ne propuštam ni muzej savremene umetnosti, da odgledam pozorište, najčešće klasično ili neki tekst koji znam ili igrao. Ne propuštam ni restoran nacionalne kuhinje, ali da bude preporučen od lokalca. Makar se i prevario, ali važno je da bude prava kafana. Trudim se da dođem u neku porodicu ili kuću. Da vidim kako žive kakvo im je autentično okruženje. Zatim volim da se vozim kroz grad, naročito biciklom. Ne propuštam ni dobar klabing
* Glumci u Srbiji se sve više viđaju kao prezenteri vesti, voditelji talk-show emisija, kvizova. Koliko mešanje poslova i uzimanje velikog broja uloga utiče na kvalitet?
Utiče i to dosta. Zbog dosta posla izgubiš privatan život. Zbog gubitka privatnog života nezadovoljan si u odnosima sa ljudima, a gubiš i zdravlje. Onda to nezadovoljstvo prenosiš na posao, i onda što je najgore ne praviš vrhunske uloge, a moraš da ih igraš. I kod mene je isti slučaj i sada već imam dve-tri uloge koje nisu dobre i iza kojih baš i ne stojim. Do tada sam važio za glumca koji radi dobro promišljene uloge. Ranije, nisam učestvovao u poludobrim stvarima, ali onda je počelo da mi se dešava. Ljut sam na sebe, a pretpostavljam da su neke kolege ljute na mene, kao i publika koja u pozorištu očekuje uzbuđenje, a ja sam sve prazniji i prazniji. I to nije pošteno. Kada završim sa Bazenom bez vode u Narodnom pozorištu i Svicima u Ateljeu 212 planiram da se malo povučem. Da stanem. Da ponovo promislim šta sam i gde sam. To će biti zdravije za mene, moje privatno okruženje i ispred svega za profesionalan život.
* Kako rešiti problem sa inflacijom uloga?
Kada bi ljudi koji vode pozorište hteli da imaju glumca koji igra samo u dve, tri predstave, potrebno je dobro platiti glumca. Međutim, u Srbiji meni upravnik traži da igram manje i da me plaća očajno.
* Poznat si i kao društveno angažovan glumac, a nedavno si ponovo zakačio lenjinovu značku na kaput. Zašto?
Razlog je antikapitalistička pobuna u Grčkoj. Svaki put kada krene neka revolucija ili pobuna ja u znak podrške stavim Lenjina. Istovremeno se stidim i sebe i naroda ovde. Političari danima neće da donose zakone, neće da zasedaju, ponižavaju nas, a žive od naših para. Nedopustivo je da se Srbija diže na poziv političara, a da kada se radi direktno o našim životima ne reagujemo. Nema solidarnosti, odgovornosti. U pozorištu, ako te maltretira upravnik, ostali ćute. Ispada da je glumcu upravnik veći kolega nego ja. Toga ima najviše na Balkanu. Varaju nas a mi ćutimo. Ako neko krene da priča niko da se primi. I onda se desi da neko poludi. Kao Sonja Savić. Pričala je ali nikog nije povukla i onda kažu luda, narkomanka, a niko ne kaže istinita, velika, najbolja… Njima je najbitnije sa kime spavaš i da li se drogiraš, a to jedino nije nihov resor za razmišljanje. Umre vrhunska umetnica, a ona postane simbol narkomanije. Niko nije pomenuo pomeranja koja je učinila u svojoj umetnosti. Tužno i dekadentno.
* Koliko dekadencija u Srbiji ima veze sa ratovima devedesetih?
To nas je unazadilo i upropastilo. Koliko se samo poturaju priče da smo manji Srbi ako predamo ratne zločince. Ako se svi zauzmemo za to, ti ljudi će morati da odgovaraju. Nervira me što po pravilu odmah čujem pitanje ‘A Hrvati?’ Neka se Hrvati bave svojim ljudima, a mi svojim. Dajte da počnemo da čistimo sopstveni obraz i kuću. U suprotnom ćemo našoj deci ostaviti isti taj prljavi obraz, isto ludilo, iako su već protraćeni toliki životi.
(Objavljeno na sajtu e-novine.com http://www.e-novine.com/index.php?news=20838)
