U godinama kada se obeležavaju jubileji ova 2016. godina nosi četvrt veka od početka ratova, sankcija i ostalog besmisla poznatih kao devedesete.
Prve velike demonstracije protiv establišmenta 9. marta 1991. godine bile su ujedno i moje prve velike.
Osim po suzavcu, tuči, povređenima i poginulima bio je to i upečatljiv i vidljiv početak loma svega što smo do tada poznavali kao normalno i uobičajeno.
Paralelno sa raspadom sistema vrednosti došao je i rat ali i početak života na ulici koji će trajati deset godina.
To je dekada u koju sam ušao kao tinejdžer, a izašao kao zreli 20godišnjak. Što bi se reklo, period sazrevanja.
Iako sam dosta drugačije zamišljao tu dekadu, bilo mi je suđeno da je provedem u turbulentnim i teškim godinama čiji efekti su vidljivi i danas. I ostaće tako još neko vreme.
Povodi za “uličarenje” su bili razni. Iako po pravilu vezani za politiku odnosno borbe za slobodu.
Redom su se nizali: Slavni deveti mart, izuzetne studentske demonstracije iza toga, Rimtutituki šetnja (na kojoj nisam bio), po pravilu malobrojni antiratni protesti, novi studentski protest, sedmodnevni Vidovdanski sabor 1992, pucanje ispred Skupštine 1993, četvoromesečni festival demokratije i slobode poznat kao Velike demonstracije 1996/97, pa kolaps opozcije na mitingu avgusta 1999, trodnevno batinanje u maju 2000.…i tako dosta puta. Bilo ih svake godine.
Međutim, i druge stvari koje su činile život, bile su u više ili manje u vezi sa pomenutom politikom i terale su nas da budemo na ulici – mestu koje nam preostalo.
Poput neimaštine/bede oličenim u hiperinflaciji koja je obesmišljavala vrednost novca u roku od svega par sati, naprasna promena sistema vrednosti savršeno oslikana u pojavi dizelaša.
Zatim, gubitak mnogih kvalitetnih sadržaja koji su bili uobičajeni, užasan tv program na kome se moglo birati između ratno-huškačkog programa i narodnjaka. Ponuda koju je najbolje bilo bojkotovati, i izaći napolje…. Na ulicu.
Pogotovo ako ste tada tinejdžer, školarac, znači mlad čovek praznog džepa bez želje da bude kriminalac.
Ali opet želite da živite i uživate, iako još uvek nesvesni da ono kako ste očekivali da će se razvijati vaš život je trajno nestalo. Prelaz iz toga da smo deo sveta, u to da smo deo geta. Muzički rečeno sa Stone Rosesa na Cecu. No, takav nam je “grah pao”, a živeti treba. U ovom slučaju na ulici.
Osim parkova, logičan izbor tih dana bili su dragstori, pogotovo oni 24/7.
Bila su to mesta okupljanja koje smo mogli sebi da priuštimo i da se družimo. Mesto gde se okupljala mlada buntovna ekipa. Tih godina oko dragstora obitavala verovatno i najobrazovanija ekipa ikada.
Srednjoškolci, studenti, umetnici, navijači, pankeri, metalci, korovci, bajkeri… znali su da od “dradže” naprave centralno mesto izlaska sa svim onim što nosi dobar provod smeh, priču, piće…I divan osećaj slobode.
Ko se ne seća dragstorske elite: Orbala, Sezama, Trajka, Sanje di Gianny, Manijaka, pa onog u Zetskoj…taj nije izlazio u grad. Neki od dragstora su bili pravi mali kulturni centri/radionice/klubovi poput prve sezone Orbala ili Manijaka gde su svirke bile normalna stvar.
Međutim nije ulica bila sigurno mesto. Osim otvoreno neprijateljske policije zbog čijeg ponašanja iz tog perioda i dan-danas imam gard i nelagodu kad ih vidim, početkom 90ih pojavili su se i dizelaši.
Ovi ljudi bizarnih estetskih nazora imali su običaj svojstven njihovoj sorti da mrze i uništavaju ono što je drugačije od njih i da napadaju u čoporu kad su brojniji. Gotovo svako iz generacije imao je problema sa dizelašima, pa i ja. Bilo ih je mnogo, bili su svuda i iskreno sam ih mrzeo.
Bilo je mesta koja su obilazili poput SKC-a gde su ujedinjene snage pankera, skinsa, padavičara i inih zaboravile na međusobne razlike i držale teritoriju oko SKC-a bez upliva dizela. Ono što je tada činilo razliku jeste da su se u toj gradskoj ekipi nalazili i navijači. Taman da se dizeli malo zamisle i po pravilu zaobiđu SKC.
Pomenuti navijači su tada bili redovan deo gradskog urbanog miljea, da ne kažem folkora :). Za razliku od danas kada se prepoznaju po uniformisanosti – napumpani mišići, tetovaže, ekstremni nacionallizam, tih dana je na tribinama vladala vidljivija različitost.
Nije bilo čudno da posle neke tekme, “pola severa” vidite na Akademiji, Industriji, Omenu. Jedan takav, zapalio je prvu baklju na legendarnom prvom koncertu Prodidžija 1995. u Pioniru. Takođe nije bilo neobično da neko sa severa ili juga gotivi Građanski savez ili SDU. Na tribini je bilo važno da budeš uz svoj klub, a ovo su bile različitosti koje su se prihvatale.
Iako sastavni deo ulica, tribine su bile i mesto pobune protiv režima. Jedno do retkih mesta gde se moglo slobodnije kritikovati, da osetiš da si među svojima, da prozivaš establišment ali i likove poput Arkana koji su svoj način poslovanja, a to je kriminal, primenjivali sredinom devedesetih i u fudbalu.
Ipak, trebalo je hrabrosti za ovo, pogotovo krajem devedesetih kada smo došli do toga da režimska policija repetira pištolje po tribini, ne zbog nekog klasičnog huliganskog ispada, već zbog “Spasi Srbiju i ubij se…”.
U svakom slučaju veliki ulozi su postavljani za izgovoreno. Ipak bio je to ulog za koji smo verovali da vredi rizikovati.
Kad su se završile devedesete, tačnije 5. okotobra 2000. godine mislio sam da je iza mene najgori deo mog života, što i dalje mislim. No, sa godinama uhvatio sam se u paradoksu sentimentalnog sećanja na paklene godine. Kako, zašto, ne znam, valjda ružne stvari same od sebe padaju u zaborav, a čovek se seća onih lepih kojih je svakako bilo.
Posmatrajući strogo racionalno, 90e, a naročito početak, nosile su inerciju prethodnih srećnijih decenija, a u zemlji je bila većina od nekoliko stotina hiljada mladih i obrazovanih koji su kasnijim godinama napustili zemlju.
Neko će reći bilo je to vaše vreme. Jeste, bilo je to naše vreme, tj. naše mladosti/ludosti i to je fakat.
Kao što je danas fakat ok da se čovek olako proda. A fakat je da je to onda bilo mnogo teže. Pitajte npr. one koji su se kreveljili u sred tamnog vilajeta zvanog Srbija sa “Jul je kul” spotom kako su se proveli i da li im je ikada više palo na pamet da se krevelje za zlikovce. Ili Nemanja poznat i kao “svinja” Đorđević koji nije mogao tek tako da se prošeta svojim krajem, jer se prodao…
Detalji koji dosta opisuju tadašnje stanje.
Nismo marili što tih dana možda ničega nije bilo rafovima prodavnica, neimaština je bila normalna, kao i mobilizacija, dok su čokolade bile samo sećanje od pre nekoliko godina. Bez obzira što diploma nije vredela, benzin na ulici se točio za 5-6 maraka, a na nas su sa Zapada gledali uniformisano kao na egzotične i krvožedne životinje. Bez obzira što su nam odsekli korenje morali smo da preživimo.
Bila je to, kako se kaže, škola života. A uz dozu patetike ali i romantike tvrdim da je to bilo vreme borbe za slobodu uz građenje stavova i vrednosti. Verovali smo da ćemo pobediti (narodnu muziku) i na manje nismo hteli da pristanemo. I uprkos onima što su izdali, pobedili smo.
Ponavljam, naivno i idealizovano ali jesmo. Makar, za sebe. Meni nije žao.
Bez obzira što su neke stvari slične i danas. Njuške i vrednosti su gotovo identične, nacionalizam je malo skrajnut, ali je zamenjen diktatom krupnog kapitala, dok ljudi ponovo u hiljadama odlaze…Srećom nema rata.
Posle svega logično se nameće pitanje da li je opet vreme za ulicu?
Videćemo, sigurno je samo da je budućnost po pravilu mnogo kreativnija od bilo kog zamišljenog scenarija.
