Kanađin, programer, svetski putnik. Već dve godine stanovnik je Beograda, a nedavno je održao i prvu (zajedničku) izložbu Izmeštanje gde su bile izložene fotografije glavnog grada. Fotografiju voli odmalena, a krivac za to je otac koji mu je kao 12-godišnjaku poklonio aparat
Razgovarao: Peđa Popović
Prevod: Shabanella
Yellow Cab: Od kada se baviš fotografijom i zašto?
Philip Hodgson: Imao sam 12 godina kad mi je otac dao fotoaparat s ručnim podešavanjem kod kog si čak morao da pogodiš razdaljinu žiže od predmeta koji slikaš. Učio me je da uvek koristim isti film sa istim ISO-om tako da mogu da počnem da povezujem intenzitet sjaja sunca sa određenom otvorenošću blende i brzinom blende. Ali, tek kad sam napunio 18 godina, stvarno sam se zaljubio u zvuk koji proizvodi blenda. Postoji nešto ispunjavajuće u sjedinjavanju vremena i prostora koje se zbiva onda kad pritisnem dugme. Te vitalne četiri dimenzije stapaju se u dve i istog trena znam da li je snimak bio dobar ili nije. Ja fotografišem radi takvih trenutaka.
YC: Šta najviše voliš da slikaš: ljude, predmete?
PH: Najlepše je slikati ljude, ali to je i najteže: većina je u fazonu da moraju da pretvore lice u kamenu grimasu kad u njih uperiš kameru, jer im je neko time isprao mozak. Naravno da je najjednostavnije kad ih iznenadim, za to je potreban talenat ali i luda sreća, ili da naletim na muzu-modela, glavnu premiju, lica i tela u skladu s mojim fotoaparatom. Inače, neživi objekti mnogo češće budu „kandidati” za fotkanje. Ako, na primer, svakodnevno prolazim pored jednog određenog prozora, to znači da fotografija tog prozora može da se razvije u mojoj mašti, da mogu da pretpostavim savršeno svetlo za nju i rezultat će biti nešto sačinjeno s namerom. Verujem da je ključ najbolje umetnosti u inspiraciji, ali i da je moguće planirati dobru umetnost.
YC: Crno-belo ili boja? Ili oba?
PH: Ma, sve. I još uvek mi je draži film od digitalca, s tim što je digitalac suviše zanimljiv da bi bio potpuno izostavljen.
YC: Odakle si i gde si živeo pre nego što si se nastanio u Beogradu?
PH: Iz Toronta sam, ali još otkad sam se oslobodio škole, pokušavam da se na svake dve godine preselim u neki novi grad u nekoj novoj zemlji. To znači da sam živeo na dosta mesta i mnogo sam putovao. Pre nego što sam se doselio u Beograd, živeo sam u Budimpešti.
YC: Šta radiš u Beogradu?
PH: Zavidim pojedinim aspektima stava Srba prema životu i ovde sam kao u banji, kupam se u tome nadajući se da će nešto od svega postati deo mene.
YC: Koliko dugo već živiš u Beogradu?
PH: Preselio sam se ovde pre jedno dve godine.
YC: U kom kraju stanuješ?
PH: Na Čuburi.
YC: Postoji li deo Beograda koji ti je naročito drag za fotografisanje?
PH: Bez obzira na to gde se nalazim, što je nešto bliže mojoj kući, veća je šansa da ću ga slikati. Mislim da su svi delovi grada podjednako zanimljivi i da je za sjajnu fotku samo potrebno pogledati nešto dovoljno puta iz različitih uglova i pod različitim svetlom.
YC: Kakvi su tvoji utisci o Beogradu – o arhitekturi, načinu života, ljudima?
PH: Veliko pitanje! Što duže neko boravi u određenoj zemlji, manje može sa sigurnošću da tvrdi bilo šta o njoj. Trebalo je da me to pitaš pre dve godine i tad bih sigurno imao mnogo izraženiji stav. To ti je odnos pun ljubavi i mržnje koji ima mnogo više veze sa onim što volim ili mrzim kod samog sebe nego što može imati veze s gradom. Postoji u meni taj lik iz Severne Amerike koji ponekad bude baš isfrustriran boravkom u Beogradu. Ali, tada shvatim da su upravo stvari zbog kojih sam isfrustriran te koje čine da osetim iskrenu ljubav prema ovdašnjoj kulturi i ljudima. I tako u krug.
YC: Šta najviše voliš da slikaš u Beogradu i zašto?
PH: Retko se desi da nešto posebno želim da fotografišem na određenom mestu. Ono što Beograd odvaja od ostalih mesta ne može biti verno predstavljeno na fotografijama, a to je nešto u dušama ljudi. Ali, to je pre izazov nego odustajanje: najneuhvatljiviji predmet je i najpoželjniji, i tako ja nastavljam da tragam za serijom portreta koja će ubedljivo preneti suštinu. To se ne vidi na izložbi, jer još uvek radim na tom projektu.
YC: Zbog čega većina tvojih fotki na izložbi izgleda postapokaliptično? Zar Beograd toliko sivo izgleda?
PH: Zanimljiv izbor reči. Bilo je momenata kad sam u svom životu najavljivao da je svetu potrebna jedna dobra apokalipsa, da se vratimo u formu. Ali, ne bih Beograd nazvao apokaliptičnim: privlače me oronule fasade, jer iako me „priroda” smara, osećam hladnoću kad posmatram čistu, modernu ili pažljivo restauriranu arhitekturu. S tugom gledam kako novac odlazi na fasade prelepih zgrada Budimpešte, na primer. Jednog dana izgledaće kao Beč, a ko to želi? Stvar je u tome što smatram da se najveća lepota nalazi negde između prirodnog i ljudskog poretka. Pustite čoveka da nešto sagradi, a zatim ostavite da vreme i elementi učine svoje, i onda kad tuda prođem, želeću da to fotografišem.
(Objavljeno na sajtu yellow cab yc.rs http://www.yc.rs/sr/magazin/visualArts/VideoPhoto/story/2651/Philip+Hodgson+-+zaljubljen+u+zvuk+blende.html)