Marko Milićević, alijas Gramophonedzie, poslednjih godinu dana živi životom velike muzičke zvezde. U sklopu „obaveza” pulena Virgin Recordsa i regionalnog MTV pobednika podrazumeva se i putovanje po celoj planeti. Marko se nedavno vratio sa 12-dnevne turneje po Brazilu (Sao Paulo, Fortalezu, Belo Horizonte, Florianopolis, Kampinjas), a ekskluzivno za Yellow Cab otkriva kako izgleda zavrteti ploče pred 60.000 ljudi
Razgovarao: Peđa POPOVIĆ
Marko Milićević: To je bila poslednja žurka koju sam radio pred odlazak iz Brazila. Festival se zove Spirit of London, a ove godine zvao se Spirit of Blue. Poenta je u tome da se zbog nekog, meni još nepoznatog razloga, svi oblače u plavu boju, pa sve izgleda još fantastičnije. To je jedan od njihovih najvećih festivala i održava se na popularnom Sambodromu u Riju. Prostor izgleda spektakularno, jer nešto toliko veliko kod nas ne postoji. Dve ogromne tribine, visine 20-30 metara, prostiru se s leve i desne strane i stvaraju prostor gde inače za vreme karnevala defiluju škole sambe, zbog čega se i zove Sambodrom. Ja sam prvo radio na jednom manjem stageu gde je bilo „samo” 5.000 ljudi, ali me je posle toga organizator, inače najpoznatija brazilska dance radio-stanica, zamolio da se pojavim i na glavnoj bini, jer sam greškom poslat na tu manju. I Brazilci su ponekad malo pogubljeni.
YC: Koji bi nastup ocenio kao najbolji i zašto?
MM: Iskreno, sve žurke koje sam radio bile su fenomenalne, a nisam očekivao da je moja pesma toliko popularna u Brazilu. Florianopolis mi je bio najdraži, jer je klub bio manji pa je atmosfera bila intimnija, ali će mi u sećanju svakako ostati Spirit of London/Blue i 60.000 ljudi koji pevaju Why Don’t You. Definitivno nezaboravan trenutak u mom životu.
YC: Kakva je brazilska publika: pozitivna, kritična, edukovana?
MM: Publika je neverovatna! Znam da se za publiku odvajaju uvek najlepše reči, ali moram priznati da sam ovog puta ostao bez teksta. Brazilci su uvek raspoloženi za zabavu. Na velikim mestima i festivalima publika nije toliko edukovana, jer se ipak radi o ogromnom broju ljudi. Ali, zato u klubovima u Florianopolisu i Kampinjasu ljudi znaju zašto su došli da čuju baš mene, tako da su znali sve moje pesme koje nisu toliko popularne. Bilo je pravo zadovoljstvo raditi.
YC: Da li si se osetio kao prava, da ne kažemo r’n’r zvezda?
MM: Ne mogu ostati ravnodušan na reakciju 60.000 ljudi koji uzvikuju moje ime. To me pomeri iz mesta. Posebno kad osetim da su svi u nekom transu dok puštam muziku.
Je l’ to osećaj kad si zvezda? Iskreno, ne znam šta znači „prava zvezda”, ja se nikad ne osećam tako, jednostavno, nisam takva osoba. Pre bih rekao da se glupo osećam kada se nađem u situaciji „zvezde”. Osetio sam se tako na festivalu kada sam imao pratnju od sedmoro ljudi iz obezbeđenja koji su bukvalno napravili obruč oko mene dok sam išao sa jedne bine na drugu. Ali, ja to ne volim, nisam mogao da se pozdravim i rukujem sa ljudima koji su to želeli, osetio sam se nekako uskraćeno. Tako da, zvezda… definitivno ne.
YC: Da li si prvi put bio u Brazilu i da li se doživljeno razlikovalo od slike koju si imao pre odlaska?
MM: Da, ovo mi je bio prvi, ali sigurno ne i poslednji put. Trebalo bi opet da idem na neke žurke kada bude bio karneval. Generalno, ostao sam bez teksta. Moram priznati da sve ono što sam mislio i čuo o Brazilu nije ni pola od onoga što sam doživeo.
Nezgodno je što je sve užasno daleko. Imao sam utisak da nikad neću stići. Proveo sam beskonačno mnogo vremena u presedanjima, što je inače moja sudbina već poslednjih godinu dana. U koji god grad da kreneš iz Sao Paula, to je bar dva sata avionom. Ogromna zemlja. To me je možda malo izmorilo, jer sam imao prilično žustar tempo, tako da sam imao ozbiljan problem po povratku za Beograd. To se moglo primetiti na konferenciji za štampu prilikom preuzimanja MTV nagrade, na koju sam stigao direktno posle 17 sati leta. Mozak mi je bio potpuno u prekidu. Bio sam nesposoban i da pričam, i da razmišljam, i da vozim. Tek uveče na slavlju malo sam došao k sebi, a sve ostalo je stvarno izgledalo kao san, bez namere da zvuči kao fraza.
YC: Šta je na tebe ostavilo najjači utisak, šta te je fasciniralo? Amazon, Glava sećera, Marakana, lepe žene?
MM: Iznenadilo me je to što žene nisu toliko lepe kao što se priča. I mislim da sam odgonetnuo zašto su poznate po svojim čuvenim oblinama! Ha! Za 12 dana nisam video nijednu devojku ili ženu koja nije bila na štiklama. I to na visokim. Imam utisak da ih čim se rode, stave na štikle. Realno, u štiklama bi i moja pozadina izgledala fenomenalno (ha-ha-ha).
Tako, Srpkinje su i dalje najlepše žene sveta! To sad već odgovorno mogu da tvrdim, a i mnogi Brazilci slažu se sa mnom, jer kako mi kažu, kad god primete lepu devojku na Facebooku, ispostavi se da je iz Srbije! Takođe sam oduševljen Sao Paulom, koji je sav iscrtan grafitima raznih „bandi”, ali ne u pravom smislu te reči. To su više umetničke bande koje imaju svoje simbole i „ukrašavaju” grad onako kako misle da treba. Na svakom koraku možete naleteti na predivne grafite koji su, po mom mišljenju, prava umetnička dela. Verovatno sam najviše „odlepio” na njihove prodavnice ploča koje se nalaze u velikim tržnim centrima i koje su ogromne. Mislim da, kada bih imao još jedan život, verovatno bih ga proveo preslušavajući ta nepregledna prostranstva vinila s brazilskom muzikom. Tu sam shvatio koliko Brazilci obožavaju i poštuju muziku. Neverovatno!
YC: Koliko si video od prirode u Brazilu. Da li si svratio do Amazonije možda?
MM: Nažalost, ne mnogo, samo ono što sam stigao da zakačim u prolazu. Moje destinacije uglavnom su aerodrom – hotelska soba, i ako vidim nešto od centra grada, mogu da budem prezadovoljan. Jedina sreća u Brazilu jeste to što ne morate da odete iz grada da biste videli prirodu. Ona vas proždire i u samom gradu. Florianopolis je predivan grad na moru, tamo bih možda i otišao da živim. Fortaleza je, opet, na severu Brazila i okean ima onu prelepu providnu plavu boju i predivne kilometarske plaže. Tamo je bilo tropski vruće iako je proleće tek počelo. Sve je nenormalno zeleno i živo, sa izuzetkom Sao Paula koji je džungla, ali betonska džungla. Bio sam smešten u delu grada koji se zove Jardins, vrtovi/bašte, ali nisam video nijednu. Kad je reč o džungli, nije uopšte blizu kao što se možda čini na karti – do nje treba da se leti dobrih pet-šest sati raznim avionima. Možda drugi put.
YC: Kakvi su ljudi koje si sretao u Brazilu?
MM: Brazilci su divni ljudi, vrlo prisni i otvoreni za druženje. Komunikacija je nešto teža, jer malo njih govori engleski, ali kada naletiš na nekoga s kime možeš imalo da komuniciraš, odmah kreće priča i osećaš se kao da ga odavno poznaješ. Na kraju završiš s ljudima koje si upoznao dva sata ranije u klubu, kod opet nekog njihovog trećeg prijatelja koji sprema roštilj, a koji ti posle ponudi da sledećeg dana idete zajedno, naravno, na utakmicu. Moj jedini problem je to što nimalo ne pratim fudbal, a to nikome od njih nije bilo jasno. Oni definitivno dišu i žive za fudbal svih 24 sata dnevno.
YC: Da li video Mister Noa?
MM: Mister No je bio na odmoru, ali smo Čiko i ja završili posle jedne žurke kod Zagora na roštilju.
(Objavljeno na sajtu yellow cab yc.rs
http://www.yc.rs/sr/magazin/Putopis/story/2575/Ekskluzivno%3A+S+Gramofond%C5%BEijom+po+Brazilu.html)
