Reći da se u Srebrenici 1995. godine nije dogodio genocid jeste sramota kako za predsednika Nikolića ali i za građane Srbije kojima ljudskost nije strana.
Poricanje genocida Tomislava Nikolića osudili su mnogi: U Evropskoj komisiji su najavili i “ribanje” predsednika na njegovoj prvoj poseti Briselu, Stejt dipartment je takođe ukazao “da se u Srebrenici dogodio genocid i da to ne može da se poriče”, a slične stavove izneli su politički lideri u regionu, ambasadori, domaći i strani mediji…
No ono što upada u oči jeste zaboravnost. Bez obzira na skaradnost i neljudskost izrečenog, Tomislav Nikolić je suštinski samo nastavio politiku nepriznavanja odgovornosti i izbegavanje da se stvari nazovu pravim imenom.
Jer kada su u noći 30. marta 2010. godine poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije izglasali Deklaraciju o Srebrenici u njoj nije bilo decidirane odrednice genocid već “Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici Narodne skupštine Republike Srbije”…. iako je masakr u Srebrenici bio je genocid, što su potvrdili i Tribunal u Hagu i Međunarodni sud pravde.
Tada je osuda zločina bez pominjanja genocida bilo dovoljna, uz poruke iz inostranstva da je usvojeno dokaz da Srbija “ide napred”.
Tada kao i sada građani Srbije su crveneli, institucije Srbije u kojima su živi ljudi sa imenom i prezimenom se obrukale, a Srbija se još jednom pokazala svoje licemerno, lažljivo i nehumano lice…
Samo to, nije od juče.
