Praznici i/ili radni dani

Prodavnice, butici, kafići, restorani već rade dvokratno do 21, 22 ili više časova i argumentacija da se ne stiže tokom radnih dana zaista ne stoji. Stoji navika, lenjost i budimo iskreni, nedostatak empatije i višak licemerja, jer se to dešava nekome drugom.

Foto: Pixabay/pasja1000

Shodno praksi, praznici su poslednjih godina postali po pravilu i vreme sukobljavanja stavova da li iko treba da radi nedeljom i/ili tokom državnih praznika.

Ove godine spajanje Uskrsa i Prvog maja koji je delu stanovištva omogućio vezivanje čak pet dana, dodatno je dalo zamah u taborima za i protiv.

S jedne strane neko je zaista uživao pet dana, a drugi su imali tek jedan do dva slobodna dana, što je znak izrazite nejednakosti.

Oni koji su za rad praznicima i neradnim danima isticali su potrebe pre svega za kupovinom i uživanjem poput sedenja u kafiću ili restoranu i slobodu preduzetnika da biraju da li će i kada će raditi.

S druge strane protivnici su isticali potrebu da se bude sa porodicama, izmišljene i nametnute potrebe i takođe želju za uživanjem, ali i nedostatak adekvatne nagrade.

Pobednika dijaloga nije bilo, mada, može se reći da trenutno vodi onaj deo koji se zalaže za rad. Jer, radi se stalno, a polemika o tome da li i koliko se radi do pre nekoliko godina nije bilo u tolikoj meri, što navodi na zaključak da su praznici sve manje praznici.

Bili bliže jednoj ili drugoj strani, objektivna je činjenica da postoje brojne službe koje zaista rade svaki sekund u godini i da bez njih teško možemo da zamislimo život.

Primetno je da pobornici rada 24/7, po pravilu nisu ti koji zaista i rade i da se njihova poimanja rada tokom praznika svode na usluge u ugostiteljstvu, prehrani i turizmu. Međutim, osim navedenih mučenika, tu je čitav niz poslova koji zahtevaju stalni rad, poput elektrodistribucije, vodovoda i kanalizacije, energetskog, bezbednosnog sektora, čistoće, zdravstva, saobraćaja, medija….Armija zaposlenih za koju nema predaha, daleko brojnija od onoga kako doživljava većina. Svi navedeni rade i praznicima i nedeljom tako da nema ni govora o neradnoj nedelji.

Ono o čemu je potrebno i neophodno polemisati jeste pitanje mere rada i plaćanje za rad nedeljom i praznicima.

Neretko se dešava da mnogi ljudi, pre svega u trgovini nemaju ni vikend ni praznik. A to je teško, nepravdeno i dehumanizujuće. Kao da ti ljudi nemaju porodice, ili potrebe da budu sa njima…

Nepravdeno je što su svi ti koji rade kao dragstori plaćeni platama od oko 300 evra, a za dodatni napor nisu posebnio stimulisani, čak ni sa realno mizernih 10% koliko stoji u Zakonu.

Podsetimo u socijalističkoj Jugoslaviji, ali i kapitalističkoj Nemačkoj taj odnos je bio/je 40% odsto preko redovne dnevnice. Dovoljno da se oseti neka kvalitativna razlika i da taj rad zaista ceni.

Iako važne, pare nikad nisu najvažnije i izvesno je da bi mnogi radili praznikom sa mnogo više elana ako bi npr, dobili slobodan dan.

Ovako, konstantnim izrabljivanjem i suštinskim nepoštovanjem zaposlenih, gazde, preduzetnici i slični dobijaju nemotivisanu i poniženu radnu snagu.

I to se neće promeniti, već će ljudi samo prolaziti kao na traci. Pa ko izdrži duže iako je svakom preduzetniku, direktoru i kompaniji makar zvanično najvažnije ono najvrednije – ljudski resursi. U praksi nažalost nije tako.

Da trik nije u broju radnih sati svedoči statistika. Tako Nemci rade 34,2 sata nedeljno Grci 38.6, dok Srbi u proseku 43,2 sata, što čini 3,7 časova više nego u Hrvatskoj. Znači, potrebno je napraviti efikasniji sistem umesto nasumice i nemilice trošiti radnu snagu.

Na kapitalističkom Zapadu kome težimo, osim većih nadnica, postoji i limit u broju radnih “neradnih dana” tako da ako je neko i radio za Božić to znači da će preskočiti npr. Dan državnosti i Uskrs.

Ovde nije tako, a veliki je broj onih koji hladno i bez emocija gledaju na objektivno izrabljivanje. Možda i zato što su u privilegovanom položaju.

No, da li bi bilo tako da kada bi se promenili prioriteti i kada prodavnice prehrabrenih prozivoda, butici i restorani i kafići ne bi bili jedini.

Živimo u svetu gde privredu čini najmanje 70% usluga, a to bi značilo da bi svi ono mogli više ili manje da rade 365/24/7.

Primera je zaista bezbroj. Zašto bi prosečan zaposlen morao da uzima npr. slobodan dan, a neretko i više ako želi da obavi neki adminsitrativni posao, bilo da je u pitanju opština, grad, katastar, poreska služba, infostan, sekretarijat, služba za ovo i ono. Sve te usluge potrebe su građanima, ali samo ako na neki način uspeju da ih reše od pola 8 do pola četiri, do kada traje radno vreme u državnom sektoru.

Kad smo kod privatnog sektora šta je sa notarima, banakarima, raznim agencijama? Zašto i oni ne bi radili makar dvokratno, ali i tokom praznika. Mnogi ljudi jedino tokom neradnih dana ili poslepodne/uveče mogu da obave ove stvari od kojih je većina zakonska obaveza.

Pomenute prodavnice, butici, kafići, restorani već rade dvokratno do 21, 22 ili više časova i argumentacija da se ne stiže tokom radnih dana zaista ne stoji. Stoji navika, lenjost i budimo iskreni, nedostatak empatije i višak licemerja, jer se to dešava nekome drugom.

Bilo bi veoma zanimljivo videti kako bi reagovale brojne službe i organizacije kada bi počele da rade dvokratno i tokom praznika.

Da li bi i onda želja da se bude sa porodicom i prijateljma bila neki nevažan argument? Da li bi tada rekli kome se ne sviđa neka ide, imate izbor i ima ko će da radi…Ili bi stavili prst na čelo i razmislili kao naći pravu meru?

Sigurno je da bi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*