Veliki i gotovo nemoguć broj koincidencija oko postojanja dvojice Ismeta Bajramovića Ćele iz Specijalnih policijskih snaga u opkoljenom Sarajevu se ipak pokazao kao nemoguć.
Ime, prezime, nadimak, jedinica…ipak je mnogo.
Podsetimo, Miroslav je u svom tekstu sa naslovne strane Politike naveo kako je razgovarao sa pomentim Ćelom koji mu je pomogao da što bezbednije prođe kroz linije fronta širom Sirije, nesebično prenoseći iskustva iz Damaska, Alepa, Homsa, Darije i dalje, usmeravajući ga da u jednom komadu stigne do odredišta….
Lazanski, kao vojni „ekspert“ i čovek koji je izveštavao sa sarajevskog ratišta (doduše po pravilu sa Pala) ni jednom trenutku nije se osvrnuo na silne koincidencije, već je vozio svoju priču…
Bilo bi to kao da je neko sreo na npr. ukrajinskom ratištu Željka Ražnatovića Arkana ili Đorđa Božovića Gišku koji su ratovali u Srpskoj dobrovoljačkog gardi, odnosno Srpskoj gradi i da ne nađe za shodno da barem jednom naglasi o kome se zapravo radi ili ne radi.
Umesto toga Lazanski se naljutio i pokušao da u tekstu Ćelo, Tramp i ja kroz omalovažavanje svih koji drugačije misle, i dozu neizostavnog nadmenog mačizma poručio kako je morao da ode do Sirije kako bi Sarajlijama otkrio Ćelu.
Priznajem, i sam sam u jednom momentu pomislio, eto ispadoh glup u društvu, ali pre toga rešio sam još malo da istražim.
Od ispasti glup u društvu, nekako mi je još gadnije da ti bude zbog onakvog teksta Miroslava Lazanskog.
Kao ključni argument navodi broj telefona iz prvog teksta, što je samo po sebi na granici zdravog razuma i još jedan povod za sumnju, pošto se takve stvari ne rade.
Osim otkrivanja javnosti privatnih podataka na šta Lazanski nema pravo, on je svojim pisanjem izložio opasnost život čoveka koji radi za UN u jednom od trenutno najopasnijih i najsurovijih kutaka planete zemlje.
Neodgovorno, neljudski, neprofesionalno i nešto što se ne radi.
Ništa od toga nije zanimalo Lazanskog, čak ni da ga okrene i pita pa da li si zaista i Ismet i Ćelo.
Umesto toga bilo je lakše sve ostale napraviti glupim.
Sa druge strane nije mi bilo teško da još jednom detaljnije ispitam o čemu se zapravo radi.
Ispostavilo se da niko od ljudi sa kojima sam bio u kontaktu ne zna za Miroslavljevog IBĆ.
A radi se o građanima koji bili u Sarajevu tokom opsade, ratovali, izveštavali, bili ili su i dalje u policijskim snagama.
Još jedna sitnica koja upućuje da se Lazanski zaleteo, a evo o čemu se, kako stoje stvari, radi.
Ismeta Bajramovića ima u Bosni pošto je to često ime. Možda ne kao Milana Jovanovića u Srbiji ali ih ima. Dakle nije nemoguće da se zove tako, ali radi se o nečemu drugom.
Tokom rata, jedinice kojima je komandovao Ismet Bajramović Ćelo zvale su se Ćele.
Odnosno, Ćelo im je bilo kodno ime za komunikaciju.
Tako da, ne samo da su bila dvojica, trojica Ćela već mnogo više njih…Ćelo 7, Ćelo 8… kao što je navedeno, čitava jedinica.
Što je miljama daleko od nadimka.
Bilo bi to kao da svi ovdašnji policajci imaju nadimke, soko, orao, Avala….
Da ponovim, sve je ovo Lazanski mogao lako mogao da sazna, samo da je pitao.
Umesto toga je odlučio da se razmeće, a da mu nije prvi put da zaluta u mitove, legende, ego tripove, duple standarde i slično pokazao je nedavno pred tv kamerama.
Podsetimo se….
