Poslednjih dana Srbija je ponovo utonula u ludilo gde se na dnevnom nivou fabrikuje po nekoliko neverovatnih dešavanja.
Poput rušenja pola ulice u centru grada uz kidnapovanje slučajno zatečenih građana, teranja radnika koji rade za 160 evra da pišaju u pelene, velikih sumnji u regularnost parlamentarnih i lokalnih izbora, brutalnom premlaćivanju na javnom mestu člana uprave FK Partizan ili otkaz učitelju koji nije hteo da se nađe na lokalnoj listi vladajuće partije.
U moru boleština koje čine svakodnevicu ovog puta osvrnuo bih se na dva divljaštva. Rušenje zgrada i otimanje građana, kao i prebijanje generalnog direktora Fudbalskog kluba Partizan Miloša Vazure i njegovog vozača.
U oba slučaja reč je o nesvakidašnjem nasilju prema kome se vlasti ponašaju kao da se nisu desila i sa primetnom željom da se sve zabašuri i zaboravi.
Toliko, da se građani svakodnevno zgražavaju nad izgovorima nadležnih organa koji tvrde da nemaju pojma šta se desilo i pokušavaju da pomenuti događaj tretiraju kao lakši prekršaj, ispaljujući iz usta sve veći broj laži i besmislica.
I dok je gnev građana opravdan, ostaje nejasno zašto bi neko pod fantomkama i noću rušio jedan od delova grada planiran da bude deo Beograda na vodi. Nejasno, jer vlast do sada nije prezala da ignoriše i krši zakone, zloupotrebljava pravo, oduzimajući građanama bilo kakav privid da je ovaj javni prostor zaista javan. Osim toga, do sada se dobar deo aktivnosti na Savamali redovno promovisao, a na plac pored Save neretko svrati i premijer…
Sve su to razlozi protiv banditskog rušenja u po noći. Mogli su u po bela dana sa sve kamerama da ruše i verovatno ne bi izazvali posebnu reakciju.
Međutim, desilo se suprotno.
Kao da su želeli da navuku gnev građana ili narodski rečeno zameću kavgu, traže krv.
Iako, vlastodršci uživaju da funkcionišu u vanrednim situacijama i fabrikovanju neprijatelja urađeno u Hercegovačkoj je previše. I preglupo.
Pre bi se reklo pucanje u sopstvenu nogu, autogol, naročito posle negiranja svih institucija da su umešane ili što je još gore da znaju bilo šta o tome…
Drugi slučaj je napad na generalnog direktora fudbalskog kluba Partizan Miloša Vazure surovo prebijanje nejgovog vozača. Ovaj čovek je surovo pretučen u popodnevnim časovima ispred stadiona Partizana.
Šaketanje, šutiranje, gaženje po glavi nesrećnog vozača osim što se dogodilo ispred stadiona pred početak utakmice kada je bilo policije u okolini, snimljeno je najmanje sa par kamera.
Pretpostvlja se da je prebijanje službenika u stvari bila poruka za direktora.
Međutim, ni kamere, ni činjenica da su se nasilnici, očigledno partizanovci rukovali sa žrtvom, nisu bili dovoljni da policija identifikuje prestupnike čitava 24 sata, a kada se to dogodilo, osumnjičeni su, već pogađate, bili u bekstvu. Gde su i u momentu kada nastaje ovo pisanije.
Možda nije očekivano, mada kada se pogleda statistika da dobar deo tzv. navijača odnosno huligana ima na desetine krivičnih prijava širokog spektra ali bez ijedne osuđujuće onda može i da ne čudi ovakav rasplet.
Međutim, ovaj slučajni ili namerni nemar policije teško je razumeti ako se zna da je Miloš Vazura u klub došao kao čovek vladajućeg režima i da pretučeni više od dve godine bio savetnik ministra pravde Nikole Selakovića. Što bi se reklo zaštićen “igrač”.
Slučaj koji je poput rušenja i kidnapovanja nelogičan ili makar zbunjujući, međutim, možda i ne toliko ako se zna da u našem fudbalu ali i svemu što ga okružuje (uključujući huligane na tribinama) vlada neka nevidljiva sila jača od svih dosadašnjih vlada, ministara, akcionih planova i sl.
Iako nije naveo razloge, to je priznao i premijer Srbije. I to je do sada bio jedini put da je javno priznao svoju nemoć i sebi uskočio u usta kada je tvrdio da će se problem rešiti “bez obzira na političku cenu”.
Rušenje u Savamali neodoljivo podseća na tu “nevidljivu silu” ili “mangupe u sopstvenim redovima” kojima niko ne može ništa, koji su iznad države i zakona.
A to u svakom slučaju nije dobro, a cenu bi mogli na kraju da plate građani.
