Iliti koliko košta da Beograd bude lepši i čistiji…..Yellow Cab, kao pravi gradski vodič, potrudiće se da u narednim brojevima ukaže na nedostatke čije bi rešavanje podiglo kvalitet života svih Beograđana. Štaviše, potrudićemo se da od gradskih čelnika dobijemo odgovore na ono što smo zapazili YC patrola:
Piše: Peđa POPOVIĆ
Iako zvuči kao fraza, istina je da je za sreću, i to veliku, ponekad potrebno samo malo. Neki, kao The Beatles, pevaju da su najbolje stvari u životu besplatne, i često su u pravu. Ali, ostavimo na trenutak besplatne lepe stvari. Pozabavimo se onim što bi se u Beogradu moglo učiniti s malo novca i malo više svesti i što bi donelo kvalitetniji život građanima, koji ipak čine dušu grada. Pa tako i Beograda.
BAZENI
Pošto svako putovanje počinje korakom, prvi ćemo napraviti pored bazena, ili tačnije, onih koji to više nisu. Neverovatno ali istinito zvuči činjenica da u našem dvomilionskom gradu rade samo dva olimpijska bazena – Tašmajdan i Banjica. Ako krenemo dalje s matematikom, dolazimo do 1.250 kvadratnih metara po bazenu, tj. 2.500 kvadratnih metara na dva miliona homo sapiensa, što, priznaćete, zvuči tragično. Istina je i da u gradu rade još dva manja bazena – na starom DIF-u i u Sportskom centru Vračar, ali i to je više nego nedovoljno, jer osim plivača rekreativaca, bazen koriste i ronioci, plivači, sinhroni plivači, skakači, podvodni hokejaši… Kada se sve ovo sabere, postavlja se pitanje kako je uopšte teorijski moguće da svi navedeni i stignu do svojih termina.
Izgradnja novih bazena bila bi, verujemo, preskupa za grad u eri ekonomske krize, ali to i nije tema, već popravka starih, pošto postoje još dva olimpijska bazena – 25. maj i 11. april – koji godinama skupljaju prašinu.
Naročito je neobična sudbina 25. maja, pošto je bazen, čini se, ostao jedini veliki nesređeni deo ovog sportskog centra u srcu grada.
Podsetimo, u prostorijama 25. maja nalazi se verovatno najmodernija teretana u gradu, koja po space dizajnu kao da je izašla iz filma Star Wars. Sređeni su i teniski tereni za potrebe turnira Serbian Open, kada je grad pomogao sa solidnih pola miliona evra. Uz dužno poštovanje onome što Novak Đoković uspesima čini za razvoj tenisa i imidža naše države, u ovom slučaju ipak se radilo o privatnom turniru čiju licencu drže Đokovići, dok je bazen 25. maj dobro svih građana.
BE-O-GRA-DE, BE-O-GRA-DE, NA UŠĆU DVEJU REKA ISPOD AVALE
Tako glasi stih drage nam himne… Kada bi gradski čelnici ponavljali ovaj stih makar jednom nedeljno, možda bi poveli više računa o pomenutim prirodnim lepotama, jer umesto da uživaju u navedenim privilegijama, Beograđani su često prinuđeni da osim vode i ptica gledaju i tone đubreta, najčešće plastičnog.
Posebno je kritičan deo od Brankovog mosta ka Adi Ciganliji, gde voda umesto da zapljuskuje obalu, završava svoj put na pravom bedemu od plastičnih flaša, čaša, kanistera… svega čija se razgradnja meri hiljadama godina.
Slična je i situacija na Dunavu kod Ade Huje. Ova ada, druga po veličini u gradu, nalazi se na svega tri-četiri kilometra od centra Beograda, a umesto sinonima za šetnju postala je mesto gde kamioni istovaruju otpad. Da, dobro ste pročitali, otpad. I to u drugu po veličini reku u Evropi.
Na sreću, situacija nije tako opasna na Avali. Da li zbog straha od nemarnih sugrađana, nedostatka logike ili pak nečeg trećeg, ali ako želite da dođete na Avalu, a pri tome nemate kola ili niste posvećeni biciklista, to će biti teško, pošto direktnog prevoza nema. Makar ne od septembra do maja, dok tokom četiri meseca saobraćaju dva autobusa, i to samo subotom, nedeljom i državnim praznikom. Ostalih 300 i kusur dana možete da koristite neku od retkih linija koje prolaze pored Avale i imaju tzv. antibiotički ritam (na svakih šest sati).
Da nije istina, zvučalo bi kao loša šala, a ništa se nije promenilo ni s ponovo izgrađenim tornjem, koji nas uvek prvi pozdravlja kada kući dolazimo s juga.
KONTEJNERI ZA PET AMBALAŽU
Praksa odlaganja otpada po sirovinskom sastavu, koja je već godinama prihvaćena kao standard, zamalo je mogla da se održi i u Beogradu. Ali nije. Krivci nisu nevaljala deca ili neposlušni građani. Naprotiv. Dosadašnje reakcije pokazale su da su Beograđani spremni da urade takvo nešto. Problem je nastao posle godinu dana od početka sprovođenja programa koji je finansiran putem donacija: kontejneri za PET ambalažu jednostavno su sklonjeni, a građani su bili prinuđeni da se vrate starom sistemu.
Razlog je kraj projekta, ali verujemo da održavanje ovakvih kontejnera nije veliki izdatak za grad, naročito ako se zna da je dobit mnogostruko veća – i finansijska i ekološka.
PARKOVI I TERENI ZA BASKET
Mitska borba za spasavanje Petog parkića na Zvezdari pokazala je da je uz dosta ličnog truda i solidarnosti moguće odbraniti oaze zelenila. No, pitanje je zašto uopšte dolazi do toga. U redu, krupni kapital ima svoje prohteve, znamo i da se otvaraju nova radna mesta, ali to ne mora da bude samo na štetu prirode, a samim tim i građana koji na taj način ostaju bez kontakta s njom. A nje nema mnogo u betonskoj džungli od Beograda.
I još nešto: ako vam nije toliko stalo do zelene trave, hladovine ispod drveta ili maslačaka u proleće, priroda je izuzetno potrebna i važna za pravilan razvoje dece. A to su oni na kojima svet ostaje.
Košarkaški, ali i odbojkaški uspesi na koje smo naviknuti poslednjih decenija, stvarani su na terenima Vračara, Hadži Popovca, Novog Beograda… tj. tamo gde su pametni ljudi, uporedo sa izgradnjom stambenih zgrada, pravili i sportske terene.
Princip za medalje bio je jednostavan: naprave se tereni, klinci igraju, a skauti ekipa kibicuju i merkaju buduće šampione. I tako je bilo sve dok postojeći tereni nisu sve više zapuštani, a nehumani gest izostavljanja pratećih objekata prilikom izgradnje stambenih zgrada postao je pravilo. Jedino ko bi mogao da se raduje jesu oni koji udarac lopte o beton doživljavaju kao bezobrazluk i bahatost, ali neka se sete da su i oni bili deca.
I ULICA JE KUĆA, I RUGLO MOŽE DA BUDE LEPO
Praksa skvotiranja postoji već decenijama u većem delu Evrope. Ona označava zauzimanje napuštenih, najčešće industrijskih objekata. Zaposedaju se prostori koji su dugo prazni i zapušteni, i koji često postaju društveni centri. Takav način korišćenja naišao je u mnogim zemljama na podršku države, koja je stimulisala otvaranja jeftinih kulturnh centara koji će ujedno držati mlade dalje od negativnog uticaja ulice. Nažalost, u Beogradu je, osim tri-četiri incidenta, tek prošle godine osnovan prvi pravi warehouse pod imenom Kulturni centar Grad, ali tek pošto su novac i političku podršku obezbedile ambasade Holandije i Velike Britanije. Nadajmo se da za slične akcije nadalje neće biti potrebno angažovanje „međunarodne zajednice”.
Iako, po pravilu, ulični umetnici vole da ulepšavaju gradska rugla i prljave štekove, to ne znači da im je neko zahvalan. Štaviše, zbog crtanja su na udaru državnih organa, tj. policije, jer je ovaj vid rada u javnom prostoru okarakterisan kao ometanje javnog reda i mira, iako se, priznaćete, teško može staviti znak jednakosti između grafita tipa ubij, zakolji i portreta glumice Audrey Tautou, roze praseta, žar-ptice, Zvončice…
Kao što smo rekli na početku, ne radi se ovde o kapitalnim investicijama, infrastrukturnim objektima i sl., već o malim ulaganjima tamo gde je najpotrebnije da se život učini boljim običnom čoveku, jer bez obzira na građevinska/arhitektonska, tehnološka i kakva sve ne dostignuća, pravu vrednost dobrog grada čine ljudi. I to srećni.
(Objavljeno na sajtu yellow cab yc.rs http://www.yc.rs/sr/magazin/Patrola/story/608/Za+lep%C5%A1i+beli+grad.html)
