Jedna od osmomartovskih manifestacija u Beogradu postao je i koncert Vlade Divljana i benda Nevladina organizacija. Koncerti po pravilu obiluju smehom, šalom, dobrim raspoloženjem ali i podsećanjem na to u čemu je, zapravo, suština Dana žena. Zbog toga smo odlučili da na stogodišnjicu uspostavljanja ovog lepog praznika popričamo s Vladom o Osmom martu, muzici, koncertu, planovima…
Razgovarao: Peđa POPOVIĆ
Yellow Cab: Koliko se promenio Osmi mart od tvog detinjstva pa do danas?
Vlada Divljan: U SFRJ to je bio veliki praznik, ali ujedno i soft varijanta, jer je bio na neki način režimski. Kao klinci gledali smo to kako i treba, slušali smo učiteljicu i crtali saksije s visibabama i ljubičicama… s punim zadovoljstvom. S godinama se uvlačio crv sumnje i negde u osmom razredu gledao sam podsmešljivo na tu euforiju, kupovinu porculanskih kuca i maca, karanfila. Onda je došlo doba kad je Osmi mart zaboravljen i postao relikt iz prošlosti.
YC: A onda ste odlučili da ga sačuvate od zaborava?
VD: Kad smo počeli da priređujemo koncerte za Osmi mart, krenuli smo iz šale, iz retro fazona. Ali, što sam više razmišljao o tome, više sam nalazio razloga za proslavu tog praznika. Danas u obilju proslava ovakvih i onakvih, i šta se već sve ne slavi, mislim da je Osmi mart sve vrednije proslavljati, jer i danas postoje razlozi za podsećanje na to zašto se demonstriralo. Borba za početak ženske emancipacije.
YC: Ideja Osmog marta i žene u Srbiji danas?
VD: Komplikovano. U Srbiji se teško živi, a žene nose deo te teškoće. Zapravo, u Srbiji bi trebalo raditi na osvešćivanju kad je reč o građanskim pravima uopšte, jer smo mi, mislim, zaboravili na muke koje su nam se dešavale u poslednjih 20 godina. Zaboravili smo svoja osnovna prava, a ostale su samo dužnosti. Kao što vidimo, država je efikasna u naplaćivanju. Iako mi je mesto stanovanja u Beču, ovde sam bar jednom mesečno, imam svoju adresu u Beogradu i osećam se kompetentnim da o tome govorim. Danas se ljudi bore da zadrže posao i prežive, tako da borba za građanska prava deluje kao neka vrsta da ne kažem luksuza. U borbi za preživljavanje nema vremena za aktivizam i borbu za prosperitet. Vreme je da shvatimo da je vlast tu da nam služi, a ne da je idealizujemo ili po ko zna koji put doživljavamo kroz kult ličnosti. U svakom slučaju, postoji debeo razlog da se taj praznik proslavlja i da se misli o njemu, jer misleći o ženama, mislimo i o pravim građanima.
YC: Da li bi imao nešto protiv ženskih demonstracija?
VD: Ne bih se bunio da vidim velike ženske demonstracije. Žene su često pragmatičnije i voleo bih da vidim istinski više žena u politici. Ali, na visokim pozicijama, jer ima mnogo žena koje imaju šta da kažu i koje su spremne da to kažu. Samo im treba omogućiti elementarne uslove.
YC: Vratimo se na svirku. Poput techno žurki, posle koncerta organizovan je after party. O čemu je reč?
VD: Posle naše svirke na afteru će svirati sastav Letnje Kino koji, osim Maksa Juričića iz Filma, čine i dva mlada momka sa Brača, koji će mi biti vokalna podrška na koncertu.
YC: Posle dosta vremena snimio si pesmu Zvuk ulice, i to s bendom Svi na pod koji će nastupiti kao predgrupa na koncertu. Kako je došlo do saradnje?
VD: Obradovali su me, inspirisali, a stekao sam i nove prijatelje. Upoznali smo se prošle godine i posle još nekoliko susreta se zgotivili. Dopalo mi se kako rade i razmišljaju. Zvali su da nešto uradimo. Podsetili su me na bend Zvuk ulice u kome sam svirao sa Zdenkom i Kokanom pre Idola. Najvažnije je da sam konačno snimio neku stvar, što sam iz raznoraznih razloga odlagao već neko vreme.
YC: Nedavno si bio na mini ex-YU turneji „Nu Belgrade sound” sa bendovima Svi na pod, Zemlja gruva, Sevdah Baby. Kako je bilo naći se tamo kao pripadnik „starog” novog talasa?
Osećao sam se ponosno a i lepo su me prihvatili kao starijeg. Laska mi kad me mlađi pozovu, jer to znači da sam i dalje aktuelan. Da slušaju šta radim i da imaju razlog da me pozove. Osim Svi na pod tu su bili još Zemlja Gruva i Sevdah baby koji pravi jako zanimljivu muziku. Iako to nije moj fah veoma je raznovrsan. Super smo se družili.
YC: Možemo pretpostaviti da je većina muzičara sa turneje odrasla na tvojoj muzici
VD: Možda zvuči prozaično ali mi smo pleme, kao kad vidiš srodne duše kojima nije cilj da budu važni već da slušaju, rade, istražuju… Bitan je pristup
YC: Da li bi izdvojio još neki bend ili izvođača?
VD: Jako mi se dopao Threesome. Nisam surfer ali kad ljudi sviraju i daju tome neku svoju dimenziju to je super. Inače smatram da ima više dobre muzike nego što država zaslužuje. Tu su još Repetitor, Žene kese, Nežni Dalibor, Petrol, SARS….Dobro je da psotoji raznovrsnost. Čini mi se da se u tom smilsu otišlo napred. Postoji želja da se napravi nešto novo da se ta muzika učini važnijom…
YC: A šta je potrebno da se to zaista i dogodi?
VD: Pa, koliko god pričali da sve treba da se dogodi samo od sebe ipak, potrebni su osnovni uslovi. Da nije bilo SKC-a ne bi bilo ni novog talasa i teško da bi nas ko čuo
YC: Da li je formiranje scene neophodno da se bendovi međusibno druže?
VD: Naravno. Mada na samom početku Šarla, El. Orgazma i Idola bilo je malo surevnjivosti ali smo se poštovali. No u to vreme je bilo drugačije. Bilo je manje medija a rokenrol je bio važniji. Kao klinac bio spreman da se pobijem ako bi mi neko tokom 70-ih rekao da npr. Korni grupa ne valja. Nama je muzika bila ujedno i životni stav.
YC: Da li je Zvuk ulice najava za album?
VD: Rešio sam da tokom ove godine objavim album s filmskom ili, kako bi se reklo, primenjenom muzikom (nesrećan izraz) koji će se zvati Muzika za ekran, binu i lift. Potrudiću se i da svim silama završim album koji je radno nazvan Esperanto, a sada je već postao Zidanje Skadra na Bojani. No, najvažnije je da sam zbog benda Svi na pod konačno ušao u studio i nešto završio.
(Objavljeno na sajtu yellow cab yc.rs)