U Srbiji postoje devojke koje uprkos besparici i daleko od očiju javnosti svakodnevno treniraju jedan izuzetno naporan i, kako se obično misli, klasičan muški sport
Ženska borba za ravnopravnost najčešće se vezivala za pravo glasa, međutim, ne samo u našem društvu, još su na snazi oštre podele na muške i ženske poslove, pa ih ni sport nije pošteđen. Jedan od onih sportova koji su smatrani bastionom muškosti jeste i vaterpolo. I pored toga, jedan mali broj hrabrih i lepih devojaka, uz puno odricanja, uspešno se bavi ovim ekipnim sportom.
Počeci organizovanog bavljenja ovim sportom u Srbiji datiraju od 1988. godine i vezani su za plivalište na Banjici. Zlatni momenti domaćeg ženskog vaterpola su 1996. i 1997. godina: prvo mesto na B prvenstvu Evrope u Lisabonu i deveto na A finalu u Sevilji. Međutim, zbog besparice je usledio raspad nacionalnog tima i, moglo bi se reći, ženskog vaterpola uopšte. Ponovni uzlet usledio je 2000. godine, oformljena su četiri tima – Mladost, Senta, Vračar i Vaterpolo klub za dame Taš 2000, koji smo posetili kako bismo se bolje upoznali s ovim sportom i damama koje se njim bave.
Stereotipi koji vladaju, naročito o fizičkom izgledu, ne dotiču devojke koje se bave ovim sportom. Autor ovog teksta se i lično uverio u neopravdanost tvrdnji da je reč o muškaračama, a ocene da izgledaju „poput tenka“ potpuno su neosnovane. Prvotimke Taša, Snežana, Sanja, Dragana, Ivana, Eleonora i Bojana, na prozivke da se radi o „muškom sportu“ ne obaziru se mnogo, naprotiv, tvrde da je vaterpolo „podjednako ženski“. Kao razloge bavljenja ovim sportom navode ljubav prema plivanju, ali i – kontakt igru…
– U vaterpolu je dozvoljena većina stvari (smeh). Iako ima kontakata i u drugim sportovima, u vodi je nekako lepše – kaže Dragana.
Kako reaguju mladići kada saznaju šta trenirate?
– Srećni su ako ne dobiju batine (smeh). Ma nema problema, malo se iznenade, ali im ne smeta – nastavlja Dragana.
Odlika vaterpola je i gruba igra. Kakva je situacija u ženskom vaterpolu?
– Gore smo nego muškarci (smeh). Čupanje i grebanje je zabranjeno, čak nam i proveravaju nokte pred meč, ali se nekako snalazimo (smeh). Posebno zanimljivo bilo je u Bugarskoj kada smo pobedili njihovu reprezentaciju, što one nisu baš mogle sportski da podnesu. Ipak, sve je prošlo bez većih problema – kaže Bojana.
Vaterpolistkinje Taša očekuje državno prvenstvo u Bečeju, gde će im najveći rival biti zvanični šampion, ekipa Vračara, dok su njihovi reprezentativni planovi vezani za kvalifikaciono takmičenje za B prvenstvo Evrope.
– Kvalifikacije su zakazane za maj, a prvenstvo je u julu. Moramo što spremnije da ga dočekamo, jer nam je EP velika šansa. Optimisti smo i nadamo se najboljem.
Devojke svakog dana imaju dva treninga, zbog čega nemaju puno slobodnog vremena, ali ni snage za izlaske. Ipak, nađe se vremena da se „prozuji“ po gradu.
– Skoro nikada nemamo odmora. Trudimo se da iskoristimo svaki slobodan trenutak, jer osim vaterpola imamo obaveze u školi i na fakultetu – tvrdi Dragana.
Kada je reč o treninzima, razlika je samo u plivačkom delu:
– Muškarci su fizički jači, tako da više mogu da isplivaju, dok su ostali segmeniti identični. Isto je i kada su povrede u pitanju: rameni deo i ogrebotine, ako se to računa kao povreda.
Kao i u muškom, u ženskom vaterpolu najteže je igrati sidraša. Na „pune tribine ludih navijača“ nisu navikle. Najčešće im podršku daju porodica i drugovi, tako da je atmosfera na plivalištu „domaća“. I vaterpolistkinje imaju svoje uzore među kolegama, poput reprezentativaca ističu Šefika, Savića, Vujasinovića, Jelenića… navodeći da se u obzir ne uzimaju samo igrački kvaliteti već i ljudski.
– U kontaktu smo sa muškim kolegama koji treniraju na Tašu. Povremeno se družimo, pričamo o igri, taktici, ali nekad i nešto više…
Na kraju devojke poručuju:
– Želimo što više da igramo. Jedino tako možemo da se razvijamo, ali i da se čuje za nas.
Ženski vaterpolo ipak ne može da prođe bez jačeg pola. Jedan od entuzijasta koji je u ženskom vaterpolu već deceniju i po jeste i Novica Todosijević, direktor i trener u Vaterpolo klubu za dame Taš 2000, koji je još kao apsolvent DIF-a počeo da razvija ovaj sport.
– Krajem 80-ih radio sam kao instruktor plivanja, a nekako spontano mi je došla ideja da organizujem ženski vaterpolo klub. Sve je krenulo neformalno, ali devojke su, na sreću, to shvatile veoma ozbiljno. Četiri godine kasnije postali smo prvaci države. Tada su postojale četiri ekipe – Banjica, Bjela, Baošići i Bečej, zvali smo ih 4B. Na žalost, danas ne postoje tri od četiri tadašnja kluba, a u Crnoj Gori ni jednog. Te igračice postale su osnova reprezentacije koja je svoj maksimum postigla 1996/97. godine, prvim mestom na B prvenstvu Evrope u Lisabonu, kao i devetim na A finalu u Sevilji naredne godine.
Zatim je usledio raspad nacionalnog tima.
– Od tada je sve krenulo silaznom putanjom. Klubovi su počeli da se gase. Većina njih je bila u sklopu muških timova koji više nisu mogli ili nisu hteli da ih finansiraju, bilo je nerazumevanja ljudi iz saveza, usledile su ratne godine… a u to vreme je Bečej pokupio devojke iz ostalih klubova i time ugasio ostale.
Tada je postojao samo jedan klub, a to je ujedno bila i reprezentacija. Stigli su do trećeg mesta u Ligi šampiona. Novi početak vezuje se za 2000. godinu.
– Okupili smo se na Tašmajdanu i uspeli da organizujemo prvenstvo na kome su učestvovali Bečej (sada Mladost), Senta, Vračar i Taš 2000.
Kako sada funkcioniše ženski vaterpolo?
– Taš 2000 trenutno okuplja 30-ak devojčica i devojki različitih uzrasta, koje se takmiče. Najviše ih je između 12 i 22 godine. Ko god želi može da trenira, makar da proba. Ako se nekom dopadne – super, ako ne, može i samo da pliva, važno je baviti se sportom. U nedostatku dovoljnog broja ženskih klubova, kao rivali dobro dođu i muške ekipe koje, kako kažu, nemaju uspeha protiv devojaka!
– Igramo u beogradskoj ligi, gde se takmičimo sa dečacima iz ostalih klubova u kategorijama od 11, 12 i 14 godina. Imamo tri ekipe, a do sada u prvih šest kola nijedna naša ekipa nije poražena. U nekim kategorijama imamo par starijih igračica, koje treniraju duže, što je i presudno za uspeh.
Kakvi su planovi za budućnost?
– Planiramo četiri turnira za sledeću godinu, dok je pre postojao samo po jedan turnir za prvenstvo i Kup. Ovako ćemo imati po 12 mečeva, čime dobijamo pravo mini-prvenstvo – kaže Todosijević.
U savremenom sportu amaterizam je sve ređa reč. Kako funkcioniše klub?
– Deo sredstava dobijamo od Vaterpolo saveza Beograda, što se pretežno izdvaja za iznajmljivanje termina. Samofinansiranje putem članarina je glavni izvor. Bez velikog entuzijazma i ljubavi ne bi bilo ničega.
Iako mnogi ne znaju, ženski vaterpolo je i olimpijski sport, kome se poklanja dosta pažnje.
– U svetu je ženski vaterpolo razvijen sport. Sva takmičenja poput Evropskog ili Svetskog prvenstva organizuju se u isto vreme i u istom gradu sa muškarcima, kao što je to bio slučaj letos na EP u Kranju. Ubuduće će obavezno biti formiranje ženske selekcije, jer se može dogoditi da to bude uslov za igru muškaraca. Sada smo u procesu ponovnog formiranja reprezentacije i nadamo se da ćemo učestvovati u kvalifikacijama za B finale Prvenstva Evrope. Zbog entuzijazma i posvećenosti vaterpolu ove devojke zaslužuju veću pažnju javnosti. Možda pre svih, nacionalnog saveza, ali i naših zlatnih vaterpolista, koji bi deo svoje medijske „moći“ mogli da iskoriste i pomognu ove hrabre devojke koje ne samo da treniraju naporan sport, već se kao pripadnice ženskog pola bore za priznavanje prava na bavljenje onim što vole i protiv podozrenja ili stereotipa koji važe u domaćem okruženju.
