Fudbal, zna se, spaja ljude različitih vera, nacija, boja kože, imovinskog stanja…Fudbal je tema sa kojom lako možete pronaći sagovornika u bilo kom kutku planete. Kao takav fudbal je odličan lakmus za stanje u kome se neko društvo nalazi. Kao i tendencijama kuda ide.
U slučaju građana Srbije jasno da su/smo masovno oboleli od mržnje.
Kao takve.
Neodigrani meč Srbija – Albanija je odličan primer šta sve može da bude okidač za talase nasilja, mržnje i ksenofobije.
Doduše sve je ukazivalo na to.
Fudbalski savez Srbije je od početka decidirano bio protiv dolaska gostujućih navijača, a pred utakmicu je zaprećeno hapšenjem svakog ko se pojavi na stadionu!
Zvuči poznato kada su manjine u pitanju…
Albanaca na tribinama nije bilo, ali kada ima volje za mržnjom i nasiljem dovoljna je i zastava okačena za dron.
Ova, to će vam priznati svaki pravi navijač, šmekerski izvedena akcija bila je odgovor na zabranu dolaska.
To što je na zastavi predstavljenja Velika Albanija je od šmeka napravilo provokaciju, kao i pokušaj fudbalera Albanije da kao u nekom ratu otmu/odbrane zastavu, iako bi ona u svakom slučaju morala da završi kod delegate meča. No, bilo je dovoljno za početak kraja.
I nove talase mržnje.
Takođe, Srbija je osim bolesti zvana mržnja ponovo pokazala nesposobnom da organizuje ovakvu utakmicu.
Opet su huligani uletali na teren i kukavički napadali igrače Albanije koji su jednostavno, morali da dođu u Beograd i igraju.
Kamere su na terenu snimile i divljaka iz Đenove Ivana Bogdanova, zbog koga smo crveneli pre par godina na utakmici reprezentacije protiv Italije. Kako je moguće ne znam, ali ne verujem da bi nas MUP udostojio odgovora. Poput informacije zašto su hapšena i privođena lica iz delegacije Albanije koja su sedela u loži….
Mržnja je na kratko, sa igrača Albanije bey posebnog povoda i smisla skrenula ka premijeru, a sudeći prema rečniku i poruci u pitanju su nekadašnji saborci iz radikalne stranke. Izgleda da se od prošlosti ne može pobeći, kao što se ne može cenzurisati svaki kritički stav.
No, ta muka ostaje premijeru i njegovom spin timu za brigu, a nama da se nosimo sa mržnjom koja nas (pre)okupira.
Zato je onda logično što se sa tribina tokom meča orile pesme mržnje, a hit je bio naravno “Ubi Šiptara”, da bi prvi pesmu ljubavi prema Srbiji/Kosovu navijači zapevali tek kada je meč prekinut.
Priznaćete čudan način za iskazivanje ljubavi, ali tako izgleda kad se oboli od mržnje. Koliko juče meta su bili LGBT, a sutra videćemo…
Kao i ranije krivci su uvek i samo na drugoj strani. To su pokazali svi: od komentatora na Televiziji, izveštaja većine medija pa do ministra sporta.
Međutim, krivi ili ne, bez obzira na ishod meča i kaznu, ostali smo postiđeni i poniženi kao civilizovani ljudi.
Umesto da nas spoji, razgali i opusti fudbal je bio povod za bes i frustracije.
I sramotu.
Jer jeste sramota da u zemlji koja se hvali da ima institucije i na putu je pristupanju EU, a ne može da ugosti i obezbedi nekoliko stotina Albanaca. I usput hapsi članove gostujuće delegacije u loži.
A zamislite samo da je u Beograd došlo tih nekoliko stotina Albanaca i provelo se da kažem normalno, a da su ljudi na tribinama navijali za Srbiju, a ne protiv Albanaca.
Ili zamislite Srbiju koja bi dopustila da Kosovo zvanično igra fudbal bez čekanja da to odluči neko drugi. Šmekerski.
Poslali bi tako poruku mira i prijateljstva koju bi primio svaki Albanac i prihvatio sa dubokim poštovanjem.
A onda je za očekivati da se dobro dobrim vrati.
