Posle nekoliko nedelja nedoumica kada se u maniru španskih serija čekalo i nagađalo ko će napustiti Vladu, u toku je drugi serijal sapunice zvani Rekonstrukcija. Kao što priliči novoj sezoni uvode se novi likovi, spremaju se novi zapleti koje bi pozdravili i pravi reditelji dok urednici tabloida zadovoljno trljaju ruke, jer se od kvaliteta, čini se najviše ceni egzotičnost kandidata.
Sezona je otvorena sa Mićom Jovanovićem rektorom privatnog univerziteta Megatrend, jednog od simbola novog pristupa školovanju po principu lako ćemo i zapalićemo (preko), i mesta gde su estradne i slične zvezde predavači, a rektor sa svojom pratnjom više podseća na vlasnika Plejboja Hjua Hefnera nego na profesora. Na našu sreću, Mića je odbio, ali da groteska bude potpuna ponudio je svog kandidata. I opet srećom, ne estradnu zvezdu
Odmah zatim, u priču je uvedena i strana zvezda – Dominik Štros Kan. Ovaj, rečnikom filma special guest star, važi za najpoznatijeg perverznjaka među svetskim političarima, koji se već godinama povlači po sudovima zbog silovanja, podvođenja i bahanalija, navodno bi trebalo da bude jedan od spasilaca srpske ekonomije.
Ako stavimo po strani bestidno ponašanje i sramotu sa kojim bi se suočili svaki put kad bi Štros Kan pričao u naše ime i za naše novce, ovaj bivši direktor Međunarodnog monetarnog fonda poznat je kao ekonomista koji je pre po volji krupnog kapitala, a ne siromašnih i obespravljenih građana koji su u Srbiji ogromna većina.
Shodno pravilima dramaturgije, posle domaćeg kadra estradnog tipa, strane zvezde u opadanju, na scenu je dovedena zvezda u nastanku – Lazar Krstić.
Ovaj nesumnjivo talentovani svršeni student globalno prestižnog Jejla, predstavljen je kao spasilac, Mesija ili ovozemaljski rečeno novi Tesla.
Iako je neosporno talentovan, osvajač prestižnih nagrada iz oblasti matematike i političke ekonomije, a oni koji ga znaju kažu da je lep, pametan i dobar, medije i političare u Vladi kao da ne zanimaju još neke bitne stvari za ministarsku poziciju. Poput radnog iskustva, ugleda, poznavanja rada domaćeg finansijskog sistema i državne administracije. Sve ono što je uz hrabrost koju nosi mladost, neophodno za pokušaj spasavanja, blago je reći posrnule, ekonomije.
Jer, osim detektovanja, potreban je odgovoran odnosno održiv model rešavanja problema koji doseže dalje od lepih želja. Bilo da se radi o prosveti, finansijama ili kulturi.
A to da li se zove Lazar, Milan, Jovan, Ibrahim, Emil ili Mitar, da li je završio Harvard, Jejl, Oksford ili Ekonomski u Nišu manje je bitno.
Ili kako bi Kinezi rekli, nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe.
Tekst je objavljen na sajtu Istinomer.rs
