Dok izbeglice iz Sirije, Iraka i Avganistana nastavljaju svoja putovanja života, njihov cilj, Evropska unija rastapa se od licemerja.
Vrednosti poput ljudskih prava, humanosti i solidarnosti kojima se Evropa dičila decenijama i ne mali broj puta držala lekcije drugima su bačene pod noge.
Umesto toga, dolaskom desetina pa i stotina hiljada nesrećnih kao “vrednosti” su isplivali ksenofobija, sebičluk, kukavičluk, dok su negiranje realnosti i apsurd postali svakodnevno stanje stvari.
Pokazalo se da, ma koliko želela da se pokaže kao jedinstvena (država?) EU je pokazala da to još uvek nije, već samo zajednica država/nacija gde su pojavom velikog problema očas posla pogaženi sporazumi, konvencije, ugovori. Disfunkcionalnost, koja nije nova, sa gomilanjem problema sve je vidljivija.
Dok istočne i siromašnije članice poput Mađarske, Češke, Slovačke i Rumunije ne kriju nespremnost i želju da ne pomognu, bogatije članice su nominalno za pomoć izbeglicama, ali paralelno, čine dosta toga kako bi ih zaustavili, vratili nazad i skinuli sebi sa vrata.
Tako su, siromašne zemlje evropskog jugoistoka koje bi tek u narednim godinama trebalo da postanu članice EU (Albanija, Srbija, Crna Gora, Makedonija) naprasno postale sigurne zemlje za izbeglice, odnosno one kojima će se izbeglice sa Zapada vraćati.
Istovremeno iz EU gotovo da niko ni formalno ne prigovara dok se u srcu Evrope, Mađarskoj, dižu zidovi, razapinju žice, tuku se i hapse izbeglice, bez obzira što je tim nesrećnicima ova zemlja samo jedna u tranzitu. Zna se ka kojim.
Istovremeno se širom bogatije EU suspenduje šengenski sporazum o slobodnom protoku ljudi, ukidaju se vozovi između zemalja, a na granice dolazi policija.
Da sve nije samo na pripremi već da se i dela, svedoči i Austrija koja je, primera radi, već vratila pet hiljada izbeglica, pretežno u Rumuniju i Bugarsku, odnosno na siromašni istok.
U prilog navedenom ide i odluka koju su ministri unutrašnjih poslova Evropske unije usvojili predlog Evropske komsije o razmeštanju izbeglica po kontinentu.
Ovom odlukom obuhvaćeno je 120 hiljada izbeglica uz mogućnost da se zbrine još 160 hiljada ljudi u naredne dve godine, iako je očigledno da je već sada broj izbeglica oko pola miliona.
Da li to znači da Evropa neće primati više izbeglica? Ostaje da vidimo. Ipak, kako stvari za sada stoje, EU ne želi da na svojoj teritoriji rešava ovaj veliki problem.
Osim prebacivanja odgovornosti na siromašnije komšije, naročito bankrotiranu Grčku, prema donešenoj odluci vidljiva je i namera da se problem, osim na ne-EU jugoistoku, rešava još dalje u Turskoj, Jordanu i Libanu….zemljama koje su ionako preuzele na sebe brigu o najvećem broju izbeglica.
Ne zaboravimo da su baš te najveće zapadne demokratije učestvovale ili uticale da se rat dogodi u Iraku, Avganistanu, Siriji, Libiji, a posledice bi trebalo da snose siromašni i slabiji…Dok bi bogati prema sopstvenom planu, da kupe mir sa planiranih milijardu evra.
Samo, setimo se kad su par godina ranije izbeglice iz Afrike i sa Bliskog istoka počele da dolaze u mediteranske zemlje, to bogati deo EU nije osetio kao deo svog problema.
Ali, onda je, po starom običaju problem došao u kuću, a čini se da EU opet ignoriše realnost, već samo želi da bude što dalje od svih tih nesrećnika.
What goes around, comes around…
