Komižu je po priči meštana pogodila svetska ekonomska kriza. Turista kažu nema (kao što tvrde svake godine – op. upućenih), a i jastozi idu dosta slabije nego ranije. No i pored pravila u odnosima ponude i tražnje, Komižani su tvrdoglavo ostali pri svojim cenama i za sada im ne ide loše jer turistima, pre svega Englezima i Italijanima, cene još nisu preteške za novčanik. No, kako se čini, dobro se snalaze i Srbi, tačnije turisti iz Srbije/Beograda čija je brojnost ove sezone jedna od glavnih tema za razgovor
Iako silno isprovociran reklamom, odnosno pozivima hrvatske turističke udruge koja se u godini ekonomske krize na krajnje neiventivan i tužan način setila istočnih suseda, dvadeset godina nakon poslednjeg brčkanja u hrvatskom delu Jadrana vratio sam se na mesto gde sam prvi put i osetio mirise mora. Dobro ne baš prvi put, ali junsko/lipanjsko trodnevno plivanje u Lovranu i Iki ne bi se moglo nazvati pravim letovanjem.
Nije da sam do 2009. godine bio uplašen za bezbednost, već su se na putu ka cro jadranu isprečile prilike da se vidi Portugal, čekira Španija/Baskija, poseti Grčka, uvek prisutna Ada Bojana, a par puta je razlog preskakanju bila i gospođica besparica.
No, da ne davim dalje sa objašnjenima. Uputio sam se na Vis, tačnije gradić Komižu, koji je pretio da ostvari moje časne letnje namere: plivanje, odmor, relaksaciju, još malo odmora, gustiranje vina, masline, odmor, čitanje knjiga, odmor… I zamalo je i uspelo, pošto domaćih maslina na Visu nema. Boje su bile tu, mirisi, vino, riba, mnogo sunca, mir, bistro more, jednom rečju – zen
Smeštena na zapadu najzapadnijeg velikog ostrva u Hrvatskoj, bliža Italiji nego matičnoj zemlji, Komiža je mesto sa starim kamenim kućama, jednom velikom i nekoliko malih luka, svetionikom, četiri gradske plaže, dosta uvala i 1.500 stanovnika koji se, pogađate, osim turizmom tokom leta bave i ribarenjem. I to pretežno bele ribe i jastoga.
Posebna priča je vino koje je zbog mnogo sunca nešto drugačije/bolje od onoga na šta smo navikli na kontinentu. Izvinite na dozi ljigavosti, ali mirisno je poput cveća, u bojama je zalaska sunca, a udara lepše i brže od ovde konzumiranih vina. I naravno, bez jutarnjih mamurluka i sličnih negativnih posledica. A čak i da je drugačije, tu je more kao najbolji lek za bolnu glavu.
Osim vina, tečni specijaliteti Visa su još rakije travarice u kojima je najmanje pet vrsta biljaka, kao i rogačica, liker od rogača koji veoma dobro uspeva na ostrvu. Sve ovo je kao domaći specijaitet izuzetno jeftino, tako da litar vina iz snova možete da konzumirate za svega dva eura, a travaricu kakvu nećete naći kod kuće za manje od 10 eura. Prijatno.
No, iako se nalazi skoro pa na kraju sveta i Komižu je po priči meštana pogodila svetska ekonomska kriza. Turista kažu nema (kao što tvrde svake godine – op. upućenih), a i jastozi idu dosta slabije nego ranije. No i pored pravila u odnosima ponude i tražnje, Komižani su tvrdoglavo ostali pri svojim cenama i za sada im ne ide loše jer turistima, pre svega Englezima i Italijanima, cene još nisu preteške za novčanik. No, kako se čini, dobro se snalaze i Srbi, tačnije turisti iz Srbije/Beograda čija je brojnost ove sezone jedna od glavnih tema za razgovor.
E sada, ako ste mislili da će uslediti klasična srpsko-hrvatska hejt priča, pogrešili ste. Lokalci u Komiži slabo reaguju na provokacije, a moje belo, hleb, mleko, kafa i sl. ostavili su potpuno ravnodušnim ugostitelje na otoku koji su samo odgovarali u redu i izvolite, uz tek po koje radoznalo odakle si? I da li si iz Beograda? Uz konstataciju da se Beograđani vraćaju. Isto se ponovilo i u Splitu.
Doduše, jednom sam popio i upit da li sam iz Zagreba, što me je šokiralo, a iskreno imao sam problema da razumem domaći dalmatinsko-italijanski sleng koji, iako prijatan za uho, tera vas da budete maksimalno koncentrisani jer se meštani (makar se meni tako čini) i ne trude baš previše da uspore na brzinu prilagođenu strancima.
Ovako je moj ego morao da se pomiri sa činjenicom da sam za Komižane samo jedan od mnogih (dosadnih) turista koji bi u idealnoj varijanti trebalo samo da ostavi novce i bježi.
Što sam jelte i uradio. Doduše bez bežanja i uz dosta plivanja, ronjenja i kontempliranja, za šta je Komiža idealno mesto. More je, kao što smo i učili u školi, tirkizno i čisto, miris je onaj koji pamtim odmalena i koji se nalazi duboko u mom korteksu, ribice/ribetine su svuda okolo, u jatima, sunce sija 350 dana godišnje, a ritam grada koji je moguće prepešačiti za cirka 10 minuta je savršen za težak nerad i neizostavnu sijestu koje sam se slepo pridržavao.
I tako sve do poslednjeg dana. Kada je pogađate po starom dobrom običaju more najmirnije, najlepše udara o kamenčiće koji se naravno najgotivnije kotrljaju i prave onu romantičanu, gotovo melodramatičnu atmosferu… Do sledeće godine.
(Objavljeno na sajtu e-novine.com http://www.e-novine.com/index.php?news=28254)
