Kristalna sećanja na Vijećnicu

Stogodišnjica obeležavanja od atentata u Sarajevu pokazala se kao prilika da predsednik i premijer Srbije makar na kratko izvuku svoje radikalske šinjele i pokažu svoje pravo lice koje ni godine ni p.r. mašine ne mogu da isperu.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić rekao je da neće ići u Sarajevo na obežavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata jer ne može da stoji pored „table gde se govori o srpskom fašističkom agresoru“ i da to „ne može i ne želi i da se tako oseća”.
Kao drugi razlog, Vučić je naveo da je čitao scenario tog obeležavanja, da su u pitanju neke sitnice, te da misli da je fer da ako se nešto zajednički obeležava da se tako radi i scenario.

„Mi se ponosimo svojom istorijom, ali mislim da je vreme da Srbija, Nemačka i Austrija budu na istoj strani”.

ploca_vijecnica
Pored teško shvatljive želje da bude na istoj strani sa Nemačkom i Austrijom za koju je možda krivo loše izražavanje, za početak premijer je napravio omašku. Na pomenutoj tabli – koja se nalazi na zgradi nedavno obnovljene sarajevske Vijećnice zapaljene avgusta 1992. godine stoji napisano:

„Na ovom su mjestu srpski zločinci u noći 25/26. 8. 1992. godine zapalili Nacionalnu i univerzitetsku biblioteku Bosne i Hercegovine. U plamenu je nestalo više od 2 miliona knjiga, časopisa i dokumenata. Ne zaboravite, pamtite i opominjite!“

Poruka koja ni po čemu nije sporna, a fašizma kao što se vidi nema. Makar na tabli. Da je zločin zapaliti nacionalnu biblioteku, jeste. I to težak. Da su za isti odgovorni Srbi. Jesu. Fakat.
A ujedno bio je to čin samodestrukcije, odnosno samonegiranje sopstvenog postojanja u BiH. Svojevrsni kulturni autogenocid.

Takođe, postavlja se pitanja zašto premijeru Srbije nije zasmetala ploča kada je nedavno otišao u posetu Sarajevu. Nisu mu zasmetale ni druge ploče koje za razliku do spaljivanja knjiga opominju i podsećaju na ljudske žrtve i patnje tokom opsade Sarajeva. Nisu mu zasmetali i 20 godina kasnije vidljivi tragovi mučenja jednog grada i njihovih stanovnika.
Možda to ne zna, jer je na Sarajevo devedesetih gledao sa brda, ali sigurno zna da je Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije (ICTY) osudio zapovednike Vojske Republike Srpske zbog opsade Sarajeva u kojoj je ubijeno 11.541 građanin. Stanislav Galić osuđen je na doživotnu zatvorsku kaznu, Dragomir Milošević na 29 godina zatvora, dok Radovana Karadžića i Ratka Mladića tek čekaju presude za isto delo.

Sasvim dovoljno za pravnika poput Vučića da razume o čemu se radi.
Međutim niti on niti predsednik Tomislav Nikolić ne misle da je to način za pomirenje.

“Tako ne možemo da se mirimo”, poručio je Nikolić.

Poručio da istina nije dovoljno dobra osnova pomirenja.
Jer poenta je u zločinu, koji se nedvosmisleno desio, a pomirenje počinje valjda onda kada priznamo jedni drugima ali i sami sebi šta se dogodilo.
Priznamo, oprostimo ali ne i zaboravimo.
Gavrilo
Zaboraviti ne bi bilo ljudski, humano, a bilo bi i opasno jer bi moglo ponovo da se desi.
Jer, ma ko bio zločinac, žrtve su uvek ljudi.
Igrom slučaja zapaljena nacionalna biblioteka je nešto što se Srbiji desilo nesrećnog 6. aprila 1941. godine.
I danas, 70 i kusur godine kasnije na uglu Kosančićevog venca i Srebreničke ulice (gle ironije) u centru Beograda i dalje zvrji rupa koja opominje na varavarski čin nacističke Nemačke. Nemačke, koja je danas lider Evrope i glavni partner Srbije.

Ostaci Narodne biblioteke u Beogradu
Ostaci Narodne biblioteke u Beogradu

Da li bi vođeni takvom logikom u Beogradu trebalo da uklonimo sve što podseća na tursku ili nemačku okupaciju? Da zbog dolaska Angle Merkel ili nekog drugog premijera Nemačke, Turske ili već neke NATO zemlje zaboravimo i izbrišemo mesta stradanja? Stavimo pod tepih pomenutu biblioteku ili Sajmište, dušegupke, Šumarice, Ćele kulu…?

E baš to tražite od Sarajlija i ostalih bh građana.
Niđe veze.

Prethodno

Između cenzure i zavere

Magla oko Beograda na vodi

Sledeće

Ostavi komentar