Prag, Praha…Zlatni Prag, jedan od najočuvanijih gradova Evrope poznat je po svojim impresivnim građevinama – dvorcima, katedralama, zgradama, ulicama, zbog čega je i ceo stari deo pod zaštitom Uneska.
Hradčani, Stare mesto, Mala strana to i zaslužuju, kao što zaslužuje i epitet rajskog mesta za pivo ali je potpisnika ovih redova tokom nekoliko dana, više od Zlatnog, koga sam doduše i očekivao, oduševio onaj drugi, Zeleni Prag.
Bilo da se radi o ogromnim ili tek običnim parkovima, šumama, malim zelenim površinama u gradu, ili pak zelenim frontovima. Zeleno je svuda. Prema nekim procenama blizu 2/3 grada je pod zelenilom.
Treba samo krenuti i brzo će se ispred vas stvoriti neki od velelepnih parkova: Havličkov, Rigerovi, Petrinski park, zatim Letna, Višehrad, zeleni frontovi po Hradčanima ili oko Strahova i dalje uz i niz Vltavu.
Svi ti brojni uređeni prostori sa šetalištima, vidikovcima, fontanama, klupama, fantastičnim baštama, cvetnim aranžmanima, livadama…pokazuju kako se sve mogu primeniti majstorstva pejzažne arhitekture.
Uređenost ne znači i nefunkcionanost, jer su ova zelenila namenjena građanima na korišćenje, a neretko se po parkovima organizuju veće ili manje javne manifestacije. Tokom boravka bio sam svedok tri takve.
Pre nego što nastavim sa pohvalama, a da se u isto vreme tekst ne doživi kao romantizirano pisanije oduševljenog turiste, treba napomenuti da i u Pragu postoji boljka zvana investitorski urbanizam i prateća korupcija.
Naime, i u ovom gradu su podizane zgrade kojima tu nije mesto, ali na sreću tek kilometrima daleko od centra i svakako ne u meri u kojoj bi narušilo izgled i duh grada.
Ipak, nikome ne bi tek tako palo na pamet da uništi moćne zelene pojase, da sugrađanima uskrati pravo na odmor, relaksaciju, uživanje, okrepljenje, čistiji vazduh, antistres tretman…Zeleno je u Pragu, da se voli, čuva i uživa, a ne ruši i betonira.
Nikakva nova radna mesta, pokretanje građevinske industruje i slične mantre koje su prethodnice devastaciji.Taj rečnik za sada ne postoji.
A ne postoji ni matematička/ekonomska logika,
Jer, sve ukazuje na zaključak da ljudi koji žive u ovom gradu (kao i turisti) vole da Prag bude Prag, a ne kopija već nekog Abu Dabija, Dubaija ili neizmerno ružnih i bezličnih poslovnih delova raznih Londona i sličnih šoping bogomolja.
Umesto njih tu su pomenuti, predivno uređeni prostori, namenjeni uživanju običnog čoveka.
A i što bi bilo drugačije, kada i strogo ekonomski gledano, ovako ‘starinski’ očuvan, grad zarađuje. I to 24 sata dnevno, toliko, da je to, skoro za ne poverovati.
Još da dodam da je nezaposlenost četiri odsto, a Toi Toi mirisni uprkos hordama (ne preterano bučnih) turista.
Neizostavno se moraju pomenuti i uređene fasade zgrada, čija savršenost u centru gotovo nervira, a Beograđani bi mogli da vide kvart Vinohradi koji daje nagoveštaj kako je Vračar mogao da izgleda da je sređen, a ne srušen i prenaseljen. Ili Savamala oko predivne Karađorđeve ulice.
Neki drugi, (čitaj država/SMIP) bi mogli makar toliko da se postaraju i okreče ambasadu Srbije u Pragu, koju ugleda svaki turista koji prođe preko Karlovog mosta. A to su valjda svi.
Cenim da bi restauracija fasade imala veći uticaj na imidž Srbije nego gomila bajkovitih promo spotova.
Poput samog Praga i unutrašnjost Češke je zelena i čista, bilo da se radi o šumama, parkovima, livadama ili kanalima pored puteva i reka.
Frontovi zelenila nižu se jedan za drugim, a pomenute livade su sređene toliko da povremeno podsećaju na igralište za golf, a šume kao pogodno mesto za vile, patuljke, čarobnjake i slične…
Reke su čiste, a Morava je u Češkoj reka za diku i ponos za razliku od tri tužne i zagađene sestre iz Srbije.
Očigledno je da građani Češke imaju izuzetno odgovoran odnos prema prirodi, ali i svest o tome da su i oni deo iste.
Osim očuvanju prirode posvećeni su i čuvanju svog nasleđa bez obzira da li je (npr.) ekskluzivno slovensko/češko ili ne.
Naprotiv. Takav pristup i stav je nešto što bi trebalo da bude kosenzus i u Beogradu i Srbiji, bez obzira na sva silna rušenja tokom istorije.
Ili, da budemo iskreni i pragmatični, (kao Česi, na primer) baš zbog toga.
Kako se ovo ne bi pretvorilo u nekritički superlativni traktat, posle nekoliko dana može se zaključiti da ni u Češkoj ne teče samo med i mleko.
Iako se čovek sa Balkana oseća dobrodošlo, kao kod kuće okružen „svojim“ jezikom i ljudima koji nas sa juga doživljavaju kao srdačne, srčane i druželjubive, u zemlji bajkovitog grada Praga raste ksenofobija.
Kao i strah koji je čini se, pogrešno usmeren, umesto ka ekstremistima, ka svim onim milionima nesrećnika sa Bliskog istoka koji su poslednjih godina zapljusnuli obalu Evrope.
To je posebno paradoksalno u zemlji gde Kinezi imaju svoju veliku zajednicu, a npr. psi uživaju status poštovanog člana društva.
Kako će se to završiti ostaje da se vidi, no, ne moramo baš sve da kopiramo od braće Čeha.
Za početak, a i za kraj ovog teksta, pokušajmo da se ugledamo na njih što se tiče odnosa prema prirodi, istoriji, javnom prostoru.
I biće nam bolje, definitivno.
