Sa jednim od najboljih evropskih košarkaša ikad, ne samo o sportu…
Razgovarao: Predrag Popović
EVROPA: U predizbornoj kampanji javno ste podržali Borisa Tadića. Šta vas je rukovodilo u tome?
ĐORĐEVIĆ: Poznajemo se godinama na porodičnom nivou. Znam ga kao čoveka sa idejom i određenim stavovima. Ima veliku energiju, harizmu. Pobedio je ne zato što je iz DS, već zato što je Boris Tadić. Nisam član stranke, iako me je Zoran Đinđić još pre 15 godina zvao da uđem u DS. Tada sam ga i upoznao, ali više sam se družio sa Ružicom. Mene politika nije interesovala. Uvek zastupam stav da ne postoji samo jedna istina. Ima mnogo pametnih ljudi na svim stranama i poenta je ne sukobljavati se. Tako nešto su oba predsednička kandidata pokazala u TV duelu koji je bio na neverovatno visokom nivou u odnosu na protekle godine. Boris je mnogo dobio na svojoj poziciji. Govorim još uvek Boris, ali on je sada predsednik Tadić. Verujem da će postaviti prave stručnjake u prvi plan jer se čovek sam ne razume u sve. Sportista je u duši i to je jako dobro, sportisti su zdravi ljudi. Priznao je greške stranke i ljudi iz okruženja, a to je veličina.
EVROPA: Prošle su četiri godine od oktobarskih promena, a Srbija je daleko od Evropske unije. Kako gledate na šanse da se Srbija nađe u tom društvu?
ĐORĐEVIĆ: Evropska unija ima cilj da bude pandan i pobednik protiv SAD. Ne ideološki, nego da im parira. Evropska unija podrazumeva jednu reč: rad. Moraš da radiš da bi obezbedio život svoje porodice, neka zadovoljstva, lepe stvari. Moramo da poštujemo radno vreme. I da radimo. Svako treba da radi ono u čemu je najbolji i samo tako zemlja ide napred. Linija manjeg otpora je pogrešna. Svi se vade na to daje ovde haos. Jeste haos. Ali ko će da popravi taj haos? Pa ti, majstore, svojim zalaganjem. Ne može čovek sa 35 godine da bude učmao, inertan. Moraš sam da pronađeš svoje mesto i kreneš.
EVROPA: Šta bi bio podsticaj za takav način razmišljanja?
ĐORĐEVIĆ: To je ono što dobijamo i izborom predsednika Tadića: signal i, nadam se, pomoć sveta. Mi moramo da dignemo zemlju. To važi i za mene. Moram da radim, bila to košarka ili nešto drugo. Želim da nas što pre ubede da svoju decu vratimo u zemlju stotine hiljada mladih školovanih ljudi koji su otišli i svojim radom podižu neku drugu zemlja Deca rastu u nekoj Kanadi, Engleskoj, vrhunski su stručnjaci, ali od toga mi nemamo koristi. To sam i napisao u pismu Borisu Tadiću. To je moj cilj.
EVROPA: Tokom devedesetih godina prošlog veka korišćeni ste i u propagandne svrhe stranaka i pojedinaca, bili ste i na jednom predizbornom spotu SPS-a. Osećate li se iskorišćenim?
ĐORĐEVIĆ: Za taj spot nisam znao. Rado bih ih tužio, samo ne znam da lije moguće retroaktivno. Naravno da se osećam iskorišćeno. Apsolutno.
EVROPA: Bili ste i kod Slobodana Miloševića na prijemu?
ĐORĐEVIĆ: Da, posle Svetskog prvenstva 1998. bili smo na prijemu kod njega. Svi smo išli. Bio sam kapiten ekipe, uzeo sam pehar i ušao prvi. Čovek je imao funkciju predsednika i to se mora poštovati. Morali smo to da uradimo i ne stidim se toga. Da li je to kićenje tuđim perjem i prisvajanje, to je već druga priča. Bilo je i nekih stvari koje smo morali da uradimo za sponzore, sponzorčiće, lične prijatelje nekih iz vrha. U moje vreme bilo je: Hajde, molim te, uradi to, dao nam je neku lovu. Tražili smo da se deo te love usmeri na klince, ali to se nikada nije desilo. Na sreću, sada se to rešava zakonski.
EVROPA: Zašto ste odlučili da se vratite u košarku posle jednogodišnje pauze?
ĐORĐEVIĆ: Nisam nikada napuštao košarku. Bilo mije previše svega. Nisam je voleo kao stoje volim danas. Bilo mije teško i godinu dana ranije; teško mije bilo da dolazim na pripreme, odvajanje od porodice, a i čekao sam španski pasoš. Mogao sam tog leta da odem u Panatinaikos kod Željka Obradovića, ponuda je bila odlična, ali nisam hteo. Ovo mi je poslednja sezona na poziciji igrača. Želim da se oprostim 2005. godine, ali ne da nekome ukradem mesto u timu za koji ću se, nadam se, izboriti. Operisao sam zglob i učiniću sve da se oprostim u mom Beogradu. To bi bio jedan lep kraj ove priče, a posle toga sledi ulazak u neke druge vode.
EVROPA: Da li vas je pokolebala serija povreda i operacija?
ĐORĐEVIĆ: Razmišljao sam o tome. I prošle godine odigrao sam pola sezone pod blokadama. Tri puta sam uvrnuo zglob i morao sam da ga operišem.
EVROPA: Koliko ste zadovoljni igrom u Skavoliniju ove sezone?
ĐORĐEVIĆ: Ličnim učinkom jesam, dok smo kao ekipa mogli više, ali to nije zavisilo samo od nas. Ova godine nam je bila prekretnica. Bili smo četrnaesti, pa četvrti i igrali smo finale Kupa. Poslali smo poruku da smo ozbiljna ekipa. Međutim, treba napraviti dobru ekipu i potvrditi dobar rezultat.
EVROPA: Kakva je atmosfera u Pezaru kada je sport u pitanju?
ĐORĐEVIĆ: Košarka je broj jedan. Publika mnogo zahteva od nas, ali ja volim da igram pod presijom. Bez toga, ostao bih bez pravih motiva.
EVROPA: Želja gotovo svih navijača Partizana bila bi vaša oproštajna sezona u crno-belom dresu?
ĐORĐEVIĆ: Za mene je oproštaj bio na proslavi 10 godina od osvajanja Kupa šampiona u Istanbulu. Zahvalan sam beogradskoj publici, ne samo Partizanovoj, ali njoj pogotovo. Na tim tribinama sam odrastao. Ako bude prilike, odigraću još neku utakmicu i doći ću trčeći, ali ćelu sezonu jako teško.
EVROPA: Da li ostajete u košarkaškim vodama posle sezone?
ĐORĐEVIĆ: Trenerske i menadžerske ponude postoje. Otvoren sam za razgovor o svemu. Ostajem u košarci, bilo da sam trener, menadžer, predsednik, potpredsednik. Funkcija nije toliko bitna, svi putevi vode u košarku. Imam i ja neke ideje koje nisu samo vezane za košarku i koje mi oduzimaju vreme.
EVROPA: Kao na primer?
ĐORĐEVIĆ: Nešto vezano za modu. Suvlasnik sam već dve godine firme koja radi reviju mode u Majamiju. Radićemo ove godine dva puta u Majamiju, a zatim u Barseloni i Milanu. Ozbiljno smo krenuli. Bavimo se i produkcijom CD romova, DVD, izradom sajtova, školom informatike. Naravno, ne ja, nego moji partneri.
EVROPA: Da li pratite domaću modnu scenu?
ĐORĐEVIĆ: Informativno. Dopadaju mi se malo altrenativniji kreatori. Oni imaju šansu da naprave nešto luđački i novo, ali treba ipak uraditi nešto značajno da se čovek prepozna po onome što radi.
EVROPA: Gde porodica Đorđević planira da se skrasi po okončanju sledeće sezone?
ĐORĐEVIĆ: To je trenutno najveći problem u porodici. Zavisiće dosta i od poslovnih ponuda. Orijentisani smo više ka Italiji nego ka Španiji. Bliže smo Milanu jer tamo imamo mnogo prijatelja, mnogo započetih stvari, tu je i jedan od svetskih centara mode, a na sat i po je od Beograda.
EVROPA: Kakvo je vaše mišljenje o nastupu srpskih klubova u Jadranskoj ligi?
ĐORĐEVIĆ: Ne znam problematiku vezanu za sporni ekonomski deo. Na Partizanuje da kaže šta mu je primat. Jadranska liga je atraktivna, naravno ne sa Širokim Brijegom nego sa Cibonom, Zadrom, Olimpijom, Splitom. To su utakmice koje svaki igrač voli da igra i svaki navijač voli da vidi. Ipak, Partizan ima svoju politiku u to ne bih ulazio.
EVROPA: Da li ste pratili završnicu domaće Super lige?
ĐORĐEVIĆ: Iskren da budem, nisam. Ima toliko promena u takmičenju da nisam ukapirao o čemu se radi, ko igra, kada i sa kim. Kao čovek koji je u košarci, ne znam kakva će biti pravila sledeće godine, stoje pogrešno. U Italiji, Španiji, Grčkoj to se ne menja godinama.
EVROPA: Gde je rešenje problema?
ĐORĐEVIĆ: Profesionalci moraju da se bave ligom. Ako su to klubovi, moraju da imaju jedno telo koje će se baviti problemima poput marketinga, putnih troškova, sudija, obezbeđenja. Pored A reprezentacije koja je krem, postoje i juniori, kadeti, žene, i svi bismo morali da imamo centar. Ne samo zgradu kao zgradu, jer mi to kao igraču ne treba. Želim da imam salu, teretanu gde mogu da dođem, odem na pregled kod lekara. Da se Savez kao kompanija širi.
EVROPA: Kako bi država tu mogla da pomogne?
ĐORĐEVIĆ: Potrebno je uposliti i ljude iz vrha države, ali, nažalost, Ministarstvo sporta je ukinuto. Bilo bi lepo da nam ova država napravi mogućnost da dođemo do jednog takvog centra. Duguje nam to kao sportistima: odbojkašima, vaterpolistima, košarkašima. To su medalje, dočeci. Ko zna ko se sve kitio tuđim perjem. I dan danas je sport naš najpoznatiji proizvod, ako ne računamo maline. 0 tome sam pričao sa Tadićem pre par godina. Danas u Savezu nema čoveka koji je odgovoran.
EVROPA: Olimpijske igre u Atini su veliki izazov, naročito posle lošeg šestog mesta iz Sidneja 2000. Kako ocenjujete šanse naše reprezntacije?
ĐORĐEVIĆ: O Amerikancima ne treba još razmišljati. Prvo treba da savladamo rivale poput Argentine i Litvanije. Argentinci su prvi dobili Amerikance u Indijanapolisu, pre četiri godine izgubili su pola koša od njih. Litvanija je imala šut za pobedu na Olimpijadi. Obe ekipe igraju fenomenalno, igrači su prave atlete. Imaju fenomenalne igrače poput Jaskevičijusa, Mačijaukasa…
EVROPA: Među retkima ste koji nisu jurili za NBA ligom, zašto?
ĐORĐEVIĆ: Imao sam šest, sedam godina stalne ponude da igram u Americi, ali svako ima svoje prioritete: da li će napraviti dobar višegodišnji ugovor sa milionskim ciframa ili biti prvi igrač u Evropi, osvajati trofeje, biti omiljen kod publike. Lično sam više želeo da vodim ekipu do pobeda.
EVROPA: Ko su košarkaški i trenerski autoriteti koje priznajete?
ĐORĐEVIĆ: Trener stiče autoritet znanjem koje pokazuje i prenosi igračima. U tu grupu ubrajam Mesinu, Majka Dantonija, Lerija Brauna, Lenija Vilkinsa, Dudu Ivkovića, Željka Obradovića, Božu Maljkovića. Nema potrebe da ih svrstavam po redu. Igrački respekt se zarađuje na terenu, a izdvojio bih Ajzeu Tomasa. Zvali su ga „ubica koji se smeje”.
EVROPA: Prelazak Luke Bogdanovića poslednji je u nizu transfera iz Zvezde u Partizan. Da li očekujete da se nastavi takav trend
ĐORĐEVIĆ: Nije ni prvi ni poslednji. Nisam ga pratio, ali shvatam da je kvalitet, jer Partizan zna zašto uzima igrače. Zašto je Zvezda prodala igrača, to je drugo. Da li je samo potrebno da se ispune klauzule iz ugovora? Mislim da to nije tako. Ako klub veruje u nekoga, onda mora da stane iza njega. Ako treba da bude vođa, onda treba napraviti dobar ugovor. Luka traži mesto pod suncem kao što su to radili Tomašević, Vujanić, Stanojević i svi su uspeli. Lično, ne bih mogao da pređem u redove večitog rivala jer sam iz Beograda. Od klupica iz parka se „koljemo”.
