Ono što Bulatovićevo ubistvo žalosno izdiže na viši nivo jeste što po svemu podseća na „Miloševićeva vremena“, kada su na sličan način nestali ministar vojni Pavle Bulatović, direktor JAT-a Žika Petrović, novinar Slavko Ćuruvija i mnogi drugi, čiji izvršioci i nalogodavci ni danas nisu pronađeni
Prema rečima Marka Nicovića, nekada šefa beogradske policije, sve podseća na period kada su kriminalci, često i sa DB značkama, harali Srbijom. U pitanju je naručen posao. Branko Bulatović je nekom zasmetao, i to je platio glavom – kaže Nicović
Brutalnom egzekucijom u stilu filmova Frensisa Forda Kopole, u pasažu prostorija Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore na Terazijama, u centru Beograda, jednim metkom ispaljenim u potiljak ubijen je prošlog petka generalni sekretar FSSCG Branko Bulatović.
Atentat na Bulatovića nije samo šokirao sportsku javnost, sportske radnike i same sportiste, već je u dom svakog normalnog čoveka u ovoj zemlji uneo onu dobro poznatu uznemirenost kada su ovakvi zločini bili svakodnevica Miloševićevog režima. Vest je i bukvalno prostrujala planetom, a gotovo da ne postoji svetski medij koji nije izvestio o ovom događaju. Istovremeno, počela su nagađanja o motivu ubistva.
Način na koji je ubistvo izvedeno, hladnokrvnost ubice koji je mirno napustio mesto zločina i peške se u centru grada izgubio u masi prolaznika, navodi na pretpostavku da je Bulatović žrtva organizovanog kriminala. Bez obzira na reči nekadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića da je akcijom Sablja posečen organizovani kriminal u Srbiji, ovo je, čini se, tragičan i uverljiv znak da je živ, da funkcioniše i da se, što najviše i brine, ponovo oseća nedodirljivim.
Prema rečima Marka Nicovića, nekada šefa beogradske policije, sve ovo podseća na period kada su kriminalci, često i sa DB značkama, harali Srbijom.
– U pitanju je naručen posao. Bulatović je nekom zasmetao i to platio glavom. Ovaj tužan događaj je samo drugo lice fudbala, jer je ovaj sport idealan za pranje velikog novca. Naručioce treba tražiti u strukturama vezanim za kladionice, prodaju igrača…
Nicović smatra da je reč o grupi koja je pozicije, novac i moć stekla još u periodu vladavine Slobodana Miloševića.
– Posle raspada prethodnog sistema te grupe ostale su bez gazda u vrhu sistema, a nije zemunski klan bila jedina krimi-grupa u Srbiji.
Na pitanje kako je moguće da se ubica mirno odšeta sa mesta zločina, Nicović kaže:
– Verovatno se radi o nekom iz centra grada. Najčešće se unajmi stan u koji se ubica skloni, ili se čak vrati na posao koji je negde u centru. Nije isključeno da je i ubica ubijen jer kada se radi o ovakvim stvarima, i egzekutori stradaju, zbog uklanjanja svih mogućih tragova.
Ubistvo Branka Bulatovića zateklo je fudbalske zvaničnike, a osim jednodušne osude, niko nije ni pomišljao da navede razlog za ovakav zločin, iako su mnogi od njih svakodnevno sarađivali sa pokojnim Bulatovićem. Mogući razlog ubistva neki, naravno uz želju da im se ime ne pominje, vide u – novcu. Nezvanično, priča se da je Bata Bulatović nedavno dobio nekoliko pretećih pisama. Večernje novosti navode, takođe, neimenovani izvor koji tvrdi da se Bulatović poverio jednom prijatelju i rekao da mu „neko preti iz Crne Gore“, zbog čega je, tvrdi ovaj izvor, bio vidno uznemiren.
Hrvatska štampa navodi „teoriju“ po kojoj je Bulatović žrtva jake srpsko-crnogorske mafije koja već godinama preti, ucenjuje i pokušava da reketira naše poznate fudbalere i funkcionere. Ubistvo Bulatovića, zagrebački Večernji list ocenjuje kao opomenu ljudima u domaćem fudbalu…
O razmerama uznemirenosti koje je ovo ubistvo izazvalo govori i činjenica da o ubistvu za Blic News nisu želeli da se izjasne ni neki od naših najpoznatijih i najpriznatijih sociologa, pravdajući se „nepoznavanjem fudbalskih dešavanja“.
Slično je reagovao i Duci Simonović, bivši košarkaški reprezentativac, poznat po beskompromisnom stavu kada je reč o neregularnostima u sportu.
– I dalje tvrdim da političari i mafijaši upravljaju sportom. Međutim, to je moj principijelni stav, dok kod ubistva Bate Bulatovića nemam pretpostavku ko bi to mogao da uradi, a pukim nagađenjem više bih štetio istrazi nego koristio. To isto važi i za novinare, koji ne bi trebalo da neosnovanim, senzacionalističkim pisanjem dižu tiraž – rekao nam je Duci Simonović.
Jedan od onih koji je proteklih godina javno kritikovao rad Saveza bio je i Petar Krivokuća, veliko fudbalsko ime Crvene zvezde, koji je često isticao da čelnici Saveza snose ogromnu odgovornost za krizu domaćeg fudbala.
– Niste valjda očekivali da ljudi iz FSJ rade protiv sebe, oni su pre svega čuvali sopstvene glave. Znalo se da kroz Savez prolazi veliki novac i ono što se tamo događalo je, po meni, zapravo problem policije i pravosuđa. Takođe, mnogi mediji su prećutkivali, pa čak i afirmisali neke sumnjive pojave, i smatram da su saučesnici u propadanju našeg fudbala. Krivokuća tvrdi da je takvo stanje kulminiralo u godinama sankcija i opšte bede.
– Bio sam član Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Jugoslavije i video sam da ovaj sport vodi polusvet, ljudi koji nemaju integritet, znanje i poštenje. Da je tada i Albert Anštajn bio na čelu FSJ, bio bi nemoćan da se izbori sa lobijima koji su se bavili prljavim radnjama. Mi se već desetak godina ubrzano krećemo ka sindromu „mađarskog fudbala“ – rekao je prošle godine za Blic News Petar Krivokuća.
Posle Bulatovićevog ubistva, ponovo je aktuelizovana i teza o sprezi kriminala i fudbala. Iako često prećutkivana i „gurana pod tepih“, veza tzv. žestokih momaka sa asfalta sa fudbalerima i klubovima je, čini se, i dalje živa. Ako je tu motiv ovog ubistva, nesumnjivo je da je Nicović u pravu kada kaže da je Bulatović, a moguće i neki drugi ljudi oko njega u Savezu, bio smetnja kriminalcima da ostvare svoje ciljeve. U društvu u kome nema mnogo zdravog biznisa, fudbal i trgovina fudbalerima su, uz drogu, oružje, trgovinu ljudima i kocku, jedan od retkih načina za brzu i veliku zaradu.
U Srbiji, upliv kriminala u fudbal funkcionisao je na dva načina: direktnim ulaganjem u klubove, najčešće nižerazredne, koji bi zatim, brzim preskakanjem rangova ulazili u elitu, ili su zaradu ostvarivali „sponzorisanjem“ pojedinih talentovanih igrača i njihovom kasnijom prodajom u inostranstvu.
U prvom slučaju, interes je, takođe, u kasnijoj prodaji igrača i mogućnosti da se kroz klub „operu pare“ zarađene u nelegalnim poslovima. Drugi primer odnosi se na finansiranje fudbalera (kupovina kola, stana, novčana pomoć), a za protivuslugu tražio bi se veliki deo transfera kada igrač nastavi karijeru u inostranstvu. Ukoliko bi odbili, fudbaleri bi bili suočeni s „ponudom“ poput „operacije kolena heklerom“.
O ovim stvarima retko ko je javno pričao, a jedan od retkih koji je govorio na tu temu jeste bivši selektor fudbalske reprezentacije Milovan Đorić, koji je upravo u vreme akcije Sablja za Blic News rekao da zna za dva-tri slučaja.
– Pojava „privatnih igrača“ vezana je za vreme sankcija, kada su klubovi ostali bez novca. U tom ludom vremenu sankcija svašta se događalo i vladalo je bezakonje koje tek sada izlazi na videlo. Za sitan novac su se kupovali klubovi koji su tada bili u katastrofalno lošoj finansijskoj situaciji. Međutim, fudbal je skup sport, a to su uglavnom ljudi koji nemaju strpljenja da čekaju da im se ulaganja isplate kroz nekoliko godina.
Prvo ubistvo nekoga od ljudi povezanih sa fudbalom u Srbiji desilo se u julu 1995, ispred kafića Mig u Beogradu, kada je izrešetan Miodrag Nikšić Nikša, vlasnik FK Zvezdare.
Tri godine docnije, na Novom Beogradu, ubijen je Jusuf – Jusa Bulić, vlasnik FK Železnika. S njim su nastradala i dva člana uprave Železnika: Nenad Raščanin i Petar Vujačić.
Najspektakularnije je bilo ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, vlasnika FK Obilića, 15. januara 2000, u hotelu Interkontinental.
Krajem februara iste godine, hicima iz „kalašnjikova“ usmrćen je Radoslav Trlajić, poznatiji kao Bata Trlaja i vlasnik FK Bežanije.
Poslednji u nizu, do ovog petka, 26. marta, bio je Branislav Trojanović Trojke, vlasnik FK Zvezdare, koji je ubijen u julu 2001. godine.
Sve pomenute žrtve, osim veza sa fudbalom, imale su i kriminalni dosije. Ubistvo Bate Bulatovića, po rukopisu egzekucije, podseća na još jedno nerazjašnjeno ubistvo sportiste – košarkaša Partizana Harisa Brkića.
Čitav ovaj „biznis“ je i u direktnoj vezi i sa nastupima za reprezentaciju, jer svaka igra u „plavom“ dresu podrazumeva i veću cenu na fudbalskoj berzi, a u neke jake lige, poput Engleske, nije ni moguće ući dok se ne ispuni određena kvota igara u nacionalnom timu. Možda bi policija i tu trebalo da traži motiv za likvidaciju Bulatovića na koga je, gledano iz ovog ugla, mogao da bude vršen pritisak da se određeni fudbaleri nađu u najboljoj selekciji…
– Klubovi su bili nemoćni da zaštite svoje fudbalere, zato što oni često kriju da imaju veze sa ljudima iz podzemlja. Međutim, uglavnom se zna koji fudbaleri imaju veze sa mafijašima. Za mene ta situacija nije bila novost, jer sam se s njom susreo kada sam radio u Južnoj Americi. Tamo je mafija prala novac zarađen od trgovine drogom kroz transfere – rekao je Đorić za Blic News.
Branko Bulatović je, uz Miljana Miljanića, bio jedan od funkcionera koji su dugi niz godina radili u raznim strukturama Fudbalskog saveza. Na mestu generalnog sekretara, nekada FSJ, a danas FSSCG, bio je od 1991, a neki tvrde da ga je „ubila“ upravo „dugovečnost“, jer na takvoj poziciji nemoguće je izbeći kontakte sa ljudima s one strane zakona i džepovima punim novca. Bulatović je, ipak, bio od onih koji nisu viđani sa sumnjivim likovima. Ostalo je upamćeno i da je, kao generalni sekretar FSJ, jedan od zaslužnijih za neuspeh infiltriranja JUL-a u Fudbalski savez, i uopšte, upliva politike u ovu sportsku organizaciju.
Branko Bulatović rođen je 10. 12. 1951. godine u Kolašinu. Aktivno je igrao fudbal u juniorskoj selekciji Budućnosti iz Podgorice, od 1965. do 1968. godine. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1976. Od 1981. do 1987. bio je generalni sekretar FK Budućnosti iz Podgorice. Godine 1987. prelazi u FSJ, gde radi kao pravni savetnik, a od 1991. postaje v.d. generalnog sekretara FSJ. Na mesto generalnog sekretara FSJ izabran je 1993. godine.
Na sednici Skupštine FSJ, koja je održana 30. 9. 2001, Branko Bulatović je ponovo izabran za generalnog sekretara FSJ, sa novim mandatom od četiri godine.
Od 1981. do 1987. Branko Bulatović je bio član Izvršnog odbora Zajednice klubova Prve savezne lige, a od 1985. do 1987. predsednik Takmičarske komisije Zajednice. Bio je sekretar Organizacionog odbora FSJ za SP ‘90. u Italiji. Od 1995. godine je član Izvršnog odbora Sportskog saveza Jugoslavije. Kao član delegacije FSJ, Branko Bulatović je učestvovao na kongresima Uefe i Fife, a od 1997. bio je član Komiteta za transfere UEFA.
Za Bulatovićevo ime uglavnom se nisu vezivali skandali. Velika prašina oko njegovog imena digla se svojevremeno, u vreme stare Jugoslavije, kada je bio učesnik incidenta u čuvenom „podgoričkom tunelu“ gde je fizički napadnut sudija Srećković. I još jednom, kada je, u doba sankcija, zaustavljen na jednom inostranom aerodromu sa oko 120.000 dolara koje je tadašnji FSJ dobio za prijateljsku utakmicu. Bulatović se pravdao sankcijama UN-a i nepostojanjem platnog prometa. Slučaj se završio kaznom od 3.000 dolara.
Bulatović je bio izuzetno inteligentan, obrazovan čovek i, šta god neko mislio o njegovom učinku u FSSCG, predan poslu kojim se bavio. Takođe, teško je poverovati da je bio upleten u neke mutne poslove. Najlogičnije objašnjenje za mogući motiv njegovog ubistva je da je nekome bio smetnja da od domaćeg fudbala definitivno napravi još jednu kriminalnu prćiju u ovoj nesrećnoj zemlji.
Ono što pak Bulatovićevo ubistvo žalosno izdiže na viši nivo jeste što po svemu podseća na „Miloševićeva vremena“, kada su na sličan način nestali ministar vojni Pavle Bulatović, direktor JAT-a Žika Petrović, novinar Slavko Ćuruvija i mnogi drugi, čiji izvršioci i nalogodavci ni danas nisu pronađeni.
Autor: PEĐA POPOVIĆ
Blic News, 31.03.2004;
