Staro je pravilo da se promene i novine u kulturi po pravilu događaju daleko od velikih scena poput Narodnog pozorišta, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Beogradske arene, Centra Sava pa čak i Kolarca… već u prostorima koji se najčešće mogu opisati kao minimalni ili, možda preciznije, alternativni
Piše: Peđa POPOVIĆ
Poslednjih 20 godina veliki broj takvih kulturnih centara nastajao je u napuštenim industrijskim halama ili zgradama, bilo da je reč o Amsterdamu, Berlinu, Marseju, Ljubljani, Pragu…
Iako ne baš u punom zamahu, taj talas nije mimoišao ni Beograd. Prvi takvi alternativni kulturni centri bili su Centar za kulturnu dekontaminaciju i Kulturni centar Rex. Formirani sredinom devedesetih, bili su mesta na kojima je održano na stotine tribina, koncerata, predstava, performansa, izložbi, političkih tribina…
– To su bila dva autentična nezavisna kulturna centra koja su u to vreme nikla samostalno. Njima bismo mogli da dodamo i galeriju Remont koja je počela da radi krajem devedesetih – kaže za Yellow Cab Milan Lučić, direktor Doma omladine, koji je pre angažmana u državnoj firmi i sam radio sa „druge strane”.
Ova mesta ujedno su bila i mesta kritičke misli i odnosa prema režimu koji je izbrisao dotadašnji sistem vrednosti i promovisao nasilje i kič kao vrednosne norme.
KREATIVNI ZASTOJ POSLE 2000.
No, iako su posle 2000. godine uslovi, kako finansijski tako i društveni, postali znatno bolji, do formiranja novih kulturnih centara skoro da nije dolazilo. Tek sredinom ove decenije počelo je da se razmišlja u tom pravcu, da bi u poslednje dve godine bila otvorena čak tri „alter centra”: Magacin u Kraljevića Marka, Tursko kupatilo i KC Grad.
Štaviše, ovih dana u skupštini Beograda najavljuju i otvaranje novih prostora: kule Nebojša i nekadašnjeg bioskopa Jugoslavija.
– Kula Nebojša biće otvorena za nekoliko meseci, dok bi nekadašnji bioskop Jugoslavija, posle nekoliko godina nedelovanja, trebalo da počne da radi krajem oktobra. Juga bi trebalo da postane Kulturni centar Novog Beograda, ali bi se u njemu radilo i na nezavisnim projektima – kaže za Yellow Cab Darijan Mihajlović, član gradskog veća Beograda.
Priznaćete, ne zvuči loše, ali ovaj broj trenutno je samo varljivi statistički podatak, jer osim ova dva u najavi, jedan od navedenih centara postoji samo na papiru, tj. ne radi.
Iako je pre dve godine proglašen za kulturni centar, a u nagradama za rešenje idejnog koncepta potrošeno je 700.000 dinara, u Turskom kupatilu je od svih programa trenutno moguće čuti sopstveni eho ili videti svoju senku.
– Priča o Kupatilu kao alternativnom kulturnom centru počela je i završila se tim konkursom za konceptualni identitet. Čak je prilikom konkursa ostalo nejasno da li se radi o konceptu ili da li se radi samo o konkursu za koncept ili I za preuzimanje vodjenja te buduce institucije….- tvrdi na početku razgovora za Yellow Cab Relja Bobić, organizator festivala Dis-patch i jedan od članova autorskog tima koji je dobio prvu nagradu na konkursu za Tursko kupatilo.
– Samo su nas pismeno obavestili da samo dobili nagradu. Nisu nas pozvali ni na pres-konferenciju, a tada je počelo i četvoromesečno natezanje da nam makar isplate dobijenu nagradu, dok o radu na programu nije bilo ni reči – konstatuje Relja.
U gradu ne negiraju neaktivnost Kupatila i za to krive pre svega lošu finansijsku situaciju (što i nije tako teško u godinama krize), ali se postavlja pitanje kako se ulazi u rekonstrukciju kule Nebojša (zaista u toku) i Jugoslavije, dok Kupatilo zvrji prazno, bez osnovnih uslova za rad.
Na to zvaničnog odgovora nema, što ostavlja dosta mesta za nagađanja i teorije zavere, poput one da je cela pompa oko Kupatila iskorišćena kako bi došlo do promene nadležnosti. Podsetimo, ovo mesto nalazi se na izuzetno atraktivnoj lokaciji (Dorćol), a grad Beograd mogao bi da mu promeni namenu i proda ga po tržišnoj vrednosti koja ne bi bila mala.
No, ostavimo vremenu da potvrdi ili demantuje ovakva i slična nagađanja, a mi krenimo dalje u istraživanju razloga zašto su alternativni kulturni centri i dalje retkost u Beogradu.
Kako navode u Skupštini grada, pre tri godine urađena je analiza o potencijalnim prostorima, ali ti rezultati još nisu javno prezentovani. Darijan Mihajlović navodi da je veliki problem nerešen imovinski status potencijalnih objekata. Takođe, prema mišljenju onih koji rade za državu, deo odgovornosti mogao bi da se pripiše i samim umetnicima, koji nisu dovoljno agresivni:
– Pozivamo umetnike da „napadnu” nove prostore, naročito oko reke, jer ako bi već trebalo da se neko prvi spusti do reke, zašto to ne bi bili umetnici?
Međutim, prema rečima Relje Bobića, situacija na terenu je drugačija.
– Ne postoji transparentnost. Ako želiš da pronađeš prostor ili dobiješ informaciju o tome, moraš da budeš spreman na višemesečnu birokratsku akciju. Građanske incijative svojevremeno su imale akciju da se učine javnim spiskovi slobodnih prostora po opštinama u Beogradu, ali su u svakoj od opština bili opstruirani od početka.
Za Srbiju, reklo bi se, ništa novo da leva ruka ne zna šta radi desna.
Kao još jedan od problema za nenicanje mesta gde se drugačije pristupa kulturi, direktor Doma omladine, u čijem sastavu funkcioniše centar Magacin u Kraljevića Marka, gde radi šest organizacija, ističe neaktivnost samih umetnika.
– Veliki problem naše nezavisne scene jeste taj što ona ne može da formuliše konkretne zahteve. Ozbiljno nam nedostaje kreativnost umetničke alternative od 2000. godine naovamo. Kada kritikuješ sistem, moraš da ga poznaješ, a ovde je to površno. Čini se da kritikuju sistem samo zbog finansija. Da im sistem da dovoljno para, ne bi se ni bunili. Bili bi uhlebljeni – tvrdi Lučić i dodaje:
– Ovako, ne možeš da budeš i protiv sistema i da tražiš podršku sistema.
Zaista. I površnom posmatraču jasno je da je, kad je u pitanju alternativna scena, primetna oseka kvaliteta i novih ideja, naročito na polju muzike, bilo da je reč o rock ‘n’ rollu ili elektronici, ali priča ima dve strane.
PRIMER BIGZ-A
S druge strane, Relja Bobić podseća na zgradu BIGZ-a, koja je, prema njegovim rečima, bila odličan primer samoorganizovanja alternativne kulturne scene.
– Već pet godina funkcioniše na bazi samoinicijative u kojoj umetnici plaćaju ne baš male cene zakupa, kao da je u pitanju lokal u Knez Mihailovoj. To je zaista bilo mesto u kome su se susrele umetničke snage ovog grada: slikari, dizajneri, modni kreatori, muzičari, disk-džokeji… Da je grad želeo, imao je savršenu priliku da uđe u pregovore i otkupi jedan ili dva sprata. Sada imamo slučaj da je u vlasništvu MPC-a koji nema novca da počne rekonstrukciju, a zgrada i dalje propada, tako da ne znam šta je trebalo „agresivnije” uraditi u ovom slučaju.
Dalija Aćin, koreografkinja i predstavnica Druge scene, organizacije u okviru koje funkcioniše na desetine nezavisnih umetnika i umetničkih trupa, kaže da kada se kritikuju državni organi, motiv nisu puni džepovi, nego finansiranje produkcija.
– Nezavisna izvođačka scena u proseku godišnje proizvede isti broj predstava kao i četiri gradska pozorišta, a sa daleko manje sredstava. Stvari su uzročno-posledične prirode: budući da nemamo adekvatna produkcijska sredstva, puko osvajanje prostora i podrška koju bismo za to dobili (kao što jeste slučaj sa Magacinom u Kraljevića Marka) ne bi rešili problem profesionalne egzistencije nezavisne umetničke kulturne scene u Srbiji. Dakle, neozbiljno je posmatrati situaciju fragmentarno – smatra Dalija.
Ipak, čini se da, bez obzira na neslaganje u pojedinačnim slučajevima, umetnici u Beogradu imaju najveću zamerku na nedostatak strategije.
– Državni organi, u formalnom smislu, ne prepoznaju alternativnu umetničku scenu kao bitan faktor kulturne produkcije u Beogradu i Srbiji, koja ostvaruje redovnu saradnju na internacionalnom planu. To nužno nema veze s pojedinačnim slučajevima finansiranja, već s nedostatkom sistemskog mišljenja o produkcijskoj logici alternativne scene koje se ogleda u formulacijama i dinamici konkursa – kaže Dalija Aćin.
UTICAJ PARTIJSKE POLITIKE NA KULTURU
Relja Bobić nešto je konkretniji i smatra da je za nedostatak strategije kriva partijska politika.
– Ne postoje dugoročni projekti, neki plan, strategija, koji su žrtva političkih/partijskih odmeravanja i sukoba. Takođe, nedostaje analiza kulturnog tržišta, publike i njihovih potreba. Tako bismo znali gde smo i šta nam je potrebno.
Po običaju, opet mnogo buke, neslaganja i nerazumevanja na relaciji država-umetnici. Ali, da ne bude kako kod nas ništa ne može da se uradi na pravi način, najbolje smo ostavili za kraj – Kulturni centar Grad koji u aprilu slavi prvi rođendan.
Ovaj warehouse jeste mesto o kome pozitivno misle i strukture vlasti, ali i umetnici, i trenutno je tačka gde se stvara najbolja umetnička energija. Ujedno, KC Grad je i dobar primer ulaganja holandskog Ministarstva spoljnih poslova u zemlju s kojom ima „haških nesuglasica”, a s kojom ipak želi da popravi odnose.
Iako se za srpske uslove sve dogodilo neverovatno brzo (za manje od godinu dana), ideja je, kako kaže direktor Dejan Ubović, „lebdela” 10 godina.
– Grad se dogodio najviše zahvaljujući vezi sa Amsterdamom i Kulturnim centrom Felix Mentis, zahvaljujući čijem smo savetovanju konkurisali za projekat Ministarstva spoljnih poslova Holandije. U programu socijalne transformacije dobili smo donaciju za tri godine koja nam je obezbedila osnovne uslove za rad.
U prevodu, to znači plaćanje komunalija i zaposlenih, koji, ako žele da opstanu, moraju da prave programe koji donose profit. I uspevaju u tome iako je, prema Dejanovim rečima, sve krenulo pomalo stihijski.
– Ipak, ekipa odnosno scena lako se prepoznala, jer KC Grad radi ono što nedostaje Beogradu. Tako smo od skromno zamišljene manifestacije Moda za poneti stigli do 5.000 poseta onih koji prođu tokom vikenda. Kod nas dolazi i na desetine mladih dizajnera koji nemaju gde da rade.
Poredeći se sa državnim ustanovama kulture, Dejan Ubović ističe da su državne institucije tromije i inertnije.
– Radili ne radili, oni dobijaju novac, dok mi moramo da pokrijemo programske troškove.
U Gradu trenutno planiraju da pokrenu još dva programa – klasični ponedeljak i KC Gradić.
– Želimo da otvorimo prostor za mlade muzičare koji osim u Kolarcu ili Guarneriusu nemaju gde da sviraju, dok bi se Gradić događao vikendom, tokom prepodneva, gde bi roditelji mogli da ostave svoje dete.
O povratnoj reakciji mladih i ne samo umetnika govori i podatak da se na oglas za volontere za jedan dan javilo 95 njih koji su hteli da se uključe na bilo koji način.
Zvuči lepo, gotovo idilično, iako to svakako nije. No, KC Grad mogao bi da bude dobar putokaz kako se novac može pametno uložiti čak i u (za Srbiju) neprofitnu privrednu granu kao što je umetnost. Sredstva bi, kao u većini zapadnih zemalja, mogla da se dobiju uvođenjem poreskih olakšica za ulaganje u kulturu. Međutim, to još nije slučaj u Srbiji.
– Ova stavka nedovoljno je definisana zakonom. Na primer, isti je stimulans za sponzorisanje vrhunskog sporta i kulture, tako da će neki privrednik pre uložiti novac kada igraju Nole, Jelena ili Ana, nego kad je u pitanju kultura, koju možda pri tom i ne razume – kaže Dejan Ubović.
Pomeutne olakšice mogle bi da budu fina osnova za razvijanje strategije i možemo se nadati da će do toga zaista doći. Do tada, podsećanje da se u svakoj civilizovanoj državi na umetnost/kulturu (uz sport) gleda kao na nacionalno blago koje ne bi trebalo rasipati.
(Objavljeno na sajtu yellow cab yc.rs
http://www.yc.rs/sr/magazin/Patrola/story/1018/YC+Tema%3A+Alternativni+kulturni+centri%3A+Mesta+gde+se+%E2%80%9Epravi%22+kultura.html)
