Uljez na Trgu Marksa i Engelsa

Ako ste zbog naslova pomislili da se radi o ideološkoj netrpeljivosti prema Nikoli Pašiću, odnosno podršci likovima i delima Karla Marksa i Fridriha Engelsa, samo ste delimično u pravu. I to u tragovima.
profil_pp
U ovom slučaju, kao i mnogim sličnim u Beogradu ali i Srbiji, radi se o stilskim, konceptualnim i urbanističkim mešanjima baba i žaba. U ovom slučaju socijalističkog realizma, gde političaru sa prelaza iz 19. u 20. vek tu nije mesto iz više razloga.

Nikola Pašić sigurno nije bio čovek socijalističke internacionale, niti sa blagonaklonošću gledao na komuniste. Pri tom i sam izgled Trga savršeno odgovora levoj ideologiji.

Izgrađen je posle II svetskog rata i jedan je od retkih primera soc realističke arhitekture u Beogradu. Ako ste mislili da je soc realizam ono što se može videti na Novom Beogradu, niste u pravu. Taj deo grada je izgrađen pretežno u modernom, zapadnjačkom stilu, uz primese brutalizma, konstruktivizma i naravno soc realizma. Razlog tome je i Rezolucija Informbiroa iz 1948. godine kada je Jugoslavija raskrstila sa istočnim blokom i krenula u izgradnju svoje varijante mekog socijalizma, što se odrazilo i na arhitekturi.

Ipak, Trg Marksa i Englesa postao je prvi socijalistički u Beogradu i kao takav zaista nema nikakve veze sa nekadašnjim predsednikom Vlade, radikalom Nikolom Pašićem.

Takođe, sa njim veze nema ni zgrada Dom sindikata Jugoslavije. Šta više, sa radnicima je Pašić često bio u sukobu, a uz njegovo ime ovih dana bi mogao da stoji i prefiks tajkun. Kao i mnogi ružniji epiteti, zasluženi kako zbog svog ali i ponašanja njegovog sina, po zlu poznatog Radomira, koji je trebalo da završi i pred streljačkim strojem zbog izdaje. No nije, jer je tu bio tata koji je brojnim mahinacijama, zloupotrebama i kriminalnim radnjama spasavao sina ali postao i saučesnik.
Da ovaj Trg nema sreće pokazali su i njegovi tvorci koji su ga decenijama koristili kao parking. Kada je konačno, pre 30ak godina posađeno drveće a automobili proterani, prostor je posle par godina ponovo naruš(ž)en, ovog puta imenom i bistom dajući tako još jedan primer kako se u Srbiji decenijama bez obzira na to ko je na vlasti, smenjuju oni koji misle da istorija počinje i završava se sa njima.

Tako posle inflacije komunističkih imena, sada u centru Beograda jedva da možete da nađete obeležje ili ulicu koja podseća na slavne dane kada je Jugoslavija bila jedna od retkih zemalja, čiji su se narodi u dobroj meri, sami izborili za slobodu.
Umesto kontinuiteta i prihvatanja istorije prečesto smo svedoci osvete gubitnika i kratkovidosti onih koji brinu o gradu ili državi.

Tako je nedavno i ulica Bulevar AVNOJ-a, koja se nalazila na „socijalističkom“ Novom Beogradu, zauvek nestala, da bi se „uselio“ Zoran Đinđić.

Nije sporno da ubijeni premijer treba da ima obeležje, ali je itekako sporno da ostanemo bez ijednog javnog zapisa o danu kada je ukinuta monarhija i usvojeno republikansko uređenje u kome i sada živimo. Podsetimo, pre Bulevara, ostali smo i bez ulice 29. novembra, nekadašnjeg Dana Republike.
To bi bilo kao kada bi se Francuzi stideli svog 14. jula, pošto je, podsetimo, pad Bastilje simbol i za hiljade ljudi koji su ostali bez glave na giljotini. Ili kada bi u Parizu ukinuli metro stanicu Staljingrad, zbog zločina Josifa Visarionoviča, a sličnih primera ima širom kontinenta.

Kod nas kao što znamo ovakvih nesrećnih primera u Beogradu i Srbiji ima dosta, više nego što bi trebalo. Na taj način ubijamo istoriju, sećanje, objektivnost, a sve zarad trenutnog hira, trenda ili već nečeg trećeg.

Ali to nama služi na čast, a da li Nikola Pašić zaslužuje tolike počasti, prosudite po onome šta je o njemu napisao jedan od najvećih „Srba“ ikada, čovek poznat po poštenju i vrednoći dr. Arčibald Rajs.

„Među vašim političarima koje sam upoznao bilo je ljudi koji su mogli da budu veliki državnici da su zaista bili rodoljubi bez računa, predani opštem dobru i hrabri. Najbolji primer za to je Nikola Pašić. Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju. Sigurno je jedan od onih vaših državnika koji su najviše učinili. Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje. Da su mu interesi bili suprotni, on bi svoju veliku inteligenciju – u velikom delu satkanu od lukavstva i spontane intuicije – koristio protiv vas.

Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji. Elem, čovek koji se preda samo opštoj stvari, a Pašić je tokom celog života bio samo političar, i kome je na pameti samo ta opšta stvar ne bogati se, naprotiv – on žrtvuje i ono što je mogao imati. Borba za neku ideju, ideal košta. Znam nešto o tome. Odbrana vas koštala me je svega što sam imao: bogatstva, položaja, budućnosti. Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više. Da je Pašić zaista bio velik i pošten čovek, kako bi neki hteli da ga predstave, posle njega bi našli samo ženin miraz, a bilo bi čudno da i on bude potpun jer su Pašić i, pogotovo, njegovi živeli na visokoj nozi, a dugovi sina, koje je otac plaćao, sigurno su nadmašili miraz gospođe Pašić. Uz to, zaista veliki čovek se gnuša druženja sa pokvarenjacima. On u svom okruženju traži ljude koji su mu moralno slični, znači poštene i nesebične ljude poput sebe.

A Pašićevo okruženje?! LJudi siromašna duha, ali korumpirani. Profiteri i mutivode kojima je dozvoljavao da se bogate pod uslovom da služe njegovim interesima. Pa ona neverovatna Pašićeva slabost prema nedostojnom sinu… Za vreme rata Pašić ga je, a već je znao za izopačenost svog potomka, sklonio pod izgovorom nepostojeće bolesti. Čovek koji je na položaju političkog vođe jedne države u ratu morao je održati sinu sledeće slovo: ‘Ti si mi sin jedinac. Mesto ti je među onima koji prsima brane zemlju koja mi je poverila svoje interese. Kažeš da si bolestan. Nije važno, čak i da si na samrti, moraš da budeš među braniteljima otažbine. Idi i izvrši svoju dužnost! Ako to ne učiniš, odričem te se i nikada te više neću videti!’ Međutim, umesto da mu održi to slovo, Nikola Pašić je dopustio sinu da banči po Parizu i da na Krfu svojom raskošnom limuzinom pregazi srpske junake koji su se izbavili iz neprijateljskih planina Albanije. Pašić je bio realista i mislio je da su svi ljudi kao on. Tako, kada mu je jedan zajednički prijatelj prigovorio što je loše postupio prema meni, odgovorio mu je: ‘Pa, šta hoće taj čovek? Tri puta sam mu nudio novac, a on je odbio!’ U tom odgovoru se sadrži sav mentalitet tog državnika.

Stari Pašić je poslužio kao primer vašim današnjim političarima-strančarima. Oni su se oblikovali prema njemu. Stvorio je te bezobzirne političare, profitere koji državu često smatraju kravom muzarom čijim se mlekom hrane”, navodi Rajs u kritici tadašnjeg sistema.“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>