Turski praznik demokratije

Twitter/Mete Sohtaoğlu

Twitter/Mete Sohtaoğlu

Pokušaj puča u noći između 15. i 16. juna bio je prvi neuspeo od uvođenja sekularizma u ovu veliku zemlju pre gotovo 100 godina.

Od Kemala Ataturka naovamo vojska je važila za bedem sekularizma pred naletima islamista ali povremeno i esktremnih levičara.

Osim što nije uspeo, ovaj jednonoćni puč je izveden izuzetno traljavo, uz “akcije” poput granatiranja praznog parlamenta su blago rečeno besmislene, a za razliku od ranijih sličnih dešavanja, društvene mreže su ovog puta poslužile establišmentu da opstane na vlasti.
erdogan
U ime demokratije, naravno.

Tim povodom premijer Binali Jildrim se zahvalio građanima na podršci a 15. juli nazvao budućim “praznikom demokratije.”

Međutim, teško se može se nazvati demokratijom, a još manje spontanom reakcijom naroda.

Pre bi se moglo nazvati pučem.

I to prvo protiv civilnih vlasti, jer kako drugačije nazvati eskpresno hapšenje gotovo tri hiljade sudija, a među njima i sudije Ustavnog suda, 140 članova Vrhovnog suda i 48 članova Državnog saveta.

Kao da su ekskluzivno sudije organizovale i izvodile pokušaj puča.

Osim njih, u pritvoru se nalazi već šest hiljada pripadnika vojske sa brojnim admiralima i generalima, dok je devet hiljada pripadnika policije otpušteno.

Čišćenje se istovremeno nastavlja i po ministarstvima i državnoj upravi.

Sve ovo pre upućuje na osvetu i čišćenje redova nego na pravu istragu o pokušaju puča.

Ono što daje ovoj priči dodatni “šarm” jeste brzina u hapšenju i smenjivanju. Čini se da su spiskovi već čekali.

Osim udara na institucije, na udaru su se našli u građani, poput novinara kojima se dva dana nakon što su profesionalno izveštavli o puču, preti smrću od strane Erdoganovih pristalica.

I ne samo njima. Predsednik Turske je već nekoliko puta najavio ponovno uvođenje smrtne kazne.

Ma zašto da ih sve držim po zatvorima i još da im godinama dajem hranu? To mi narod govori“, kaže Erdogan o hiljadama uhapšenih.

Delovanje koje se se ni pod razno ne može svrstati u odbranu demokratskih tekovina, već diktaturu i nasilje.

No, to je današnja Turska u kojoj bi verovatno i veliki Kemal Ataturk završio u pritvoru zbog svojih jeretičkih stavova.

Posle svega navedenog neizbežno se nameće zaključak da slika Turske danas svakao ne obećava mir, stabilnost i sreću za građane.

Naprotiv.

I pored prividno iskazanog jedinstva vlasti, opozicije i građana, iako su pobeđeni tzv. neprijatelji, i bez obzira da li je u pitanju lažni puč ili samo vešto iskorišćena nesreća kako bi se ostvarili neki drugi ciljevi, daleko je to od konačnog trijumfa ili nekakve stabilnosti.

Erdogan jeste osvojio 52 odsto glasova i sada ima većinu, on i dalje ima protiv sebe pola Turske i ovakvim delovanjem samo će učvrstiti njihovu netrpeljivost.

Bilo da se radi o brojnom građanskom sloju (setimo se Taksima), Kurdima ili tradiconalistima poput Gulena ili na hiljade uhapšenih vojnika i policajaca…uz Siriju i Irak “iza ćoška”, a Rusiju iznad, nebo na Turskom nije ni malo vedro.

A demokratije ni na vidiku…

Tekst je republikovan na Danas.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>