Tamo daleko…..Parada

Kada je premijer Srbije Ivica Dačić 3. oktobra i zvanično zabranio održavanje Parade ponosa, bezbednosni razlozi su sportski rečeno u poslednje četiri godine poveli sa 3:1 naspram ljudskih prava i poštovanja Ustava.

Umesto Parade, fleke na asfaltu

Umesto Parade, fleke na asfaltu


Piše: Peđa POPOVIĆ

To je učinjeno iako je prošle godine i uprkos odluci Ustavnog suda da je zabrana Parade ponosa 2011. bila protivustavna.

Ali da premijer ne poštuje Ustav, da predsednik laže u javnim nastupima kada govori o tome da bi stao na čelo šetnje, da država kapitulira pred ekstremistima (ili joj se tako hoće), da ministri, poslanici, gradonačelniici javno stigmatizuju drugačije seksualno misleće je naša relanost.

Na žalost u tu jalovu priču o nepoštovanju ljudskih prava, Ustava i moralnih normi uklopio se i svojim delovanjem organizator pokušaja Beogradske parade Ponosa – Belgrade Pride.

Neaktivnošću, često loše usmerenom kampanjom BG Pride je tako postao saučesnik (iz nehata?) jedne naše ružne ali realne slike današnjice.

Šta više, Belgrade pride ne samo da nije uspeo da između dve Parade ojača poziciju u društvu LGBT populacije, već i da oslabi podršku koju su imali u tih nekoliko procenata slobodnomislećih.

Umesto toga dobili smo svega nekoliko akcija i ponašanje organizatora koje se meru može nazvati neadekvatnim, mešavinu new age poruka intenziteta pop hitova, prošaranu jeftinim glam pristup. Taj šega ba pristup mogao bi možda prođe u uređenim zemljama poput Danske, Švedske, Nemačke… ali ne u zemlji sa ozbiljnim političkim problemima čije društvo patloški voli da mrzi one koji preispituju ustaljena mišljenja i stavove.

Podsetimo da van tih nekoliko procenata građana je višemilionska većina koja u najboljem slučaju prihvata različitost ali u četiri zida, dok bi dobar deo primenio ruski model zabrane na 100 godina ili vec neki akt šerijatskog prava.

Kad tome pridodate navedeno nepoštovanje Ustava od strane državnog vrha, dobijate okvir u kome treba da se deluje a koji bi trebalo da podrazumeva:

  • Podsticanje na dijalog, kritiku i samokritiku
  • Širenje vidljivosti i prihvatljivosti ciljeva
  • Pritiske na vlast i saradnju sa partijama, NVO, Medijima
  • Stvaranje atmosfere tolerancije
  • I to tokom 365 dana, a ne pretežno u septembru i ne u broju aktivnosti koji se lako mogu prebrojati i koje su se često svodile na reagovanja.

    Podsetimo, na surovu, gotovo talibansku realnost u Pride su reagovali talibanski, najavljujući osmodnevnu Okupaciju grada uz gotovo ratni poklič da Grad pripada (samo?) njima čime su osim što su huliganima i ostalim čuvarima srBstva gurnuli prst u oko, a onima koji ih podržavaju da stave prst na čelo i dobro razmisle da li žele da se ponovo upuštaju u riskantnu avanturu, ovog puta osvajačkog tipa.
    Obaška što je kako je najavljeno novi osmodnevni koncept odnosno LGBT festival već viđen pre tri godine.

    Leto je u LGBT svetu svakako obeležila ad hock parada na Međunardoni dan ponosa. Osim ove uspešne akcije do kraja leta ekipa iz prajda je proglasila Marinu Perazić za Gej disko kraljicu, sastala se sa savetnicama Predsednika Republike Srbije Jasminom Mitrović Marić i Stanislavom Pak.

    Na međunarodnom planu Evropska parlamentarka Maraja Kornelisen pokrenula je Virtuelni prajd u znak podrške sa Beogradom ali i drugim gradovima Evrope u kojima je ovu manifestaciju teško održati..

    LGBT i Bg Ultra – Hrabro, ali ne i ludo
    Tokom kampanje za drugi pokušaj organizovanja Parade ponosa 2004 pamti akciju na tada veoma slušanog SKC radija kada je je jedna od orgnizatorki gostovala u navijačkoj emisji BG Ultra.
    Tokom sat vremena ona je u imala prliku da u direktnom susretu polemiše ali i objasni i približi navijačima ono što zastupa.
    Osim uobičajenih pretnji dosta navijača je bilo zaintrigirano i radoznalo jer kako su priznali nisu imali prilike da pričaju ili čuju nekog iz suprotnog tabora. A pale su i kinky opklade o prolasku Parade. Posle intrigantne i veoma slušane emisije u kojoj se paradoksalno dosta smejalo ekipa sa SKC radija je iz bezbednosnih razloga lično ispratila gošću. Na sreću nikog nije bilo u sačekuši, a paradoksalno da onaj deo homofobičnih pratilaca nije ni u jednom momentu pomislio da je ostavi bez zaštite.

    Uz zakasnelo reagovanja na prebijanje gej mladića mesarskim čekićem i osudu premijerove prve najave da bi Parada mogla da bude zabranjena zbog bezbednosnih rizika, Prajd se pojavio u javnosti tek 12. septembra sa u najmanju ruku ambicioznim političkim zahtevima za koje gotovo imperativno očekuju da u najkraćem periodu preduzmu konkretne mere:

    Tako se zahteva da se Parlament sastane i po hitnom postupku usvoji promene Krivičnog zakona, nacionalnu strategiju, pokrene javnu raspravu, usvoji još neke zakone , reorganizuje policijsku službu, usvoji Deklaraciju protiv homofobije i u super brzom pravosusđu procesuira sve zbog čijih je pretnji zabranjen Prajd 2011…

    Lepa revija želja…

    Samo za tako nešto potreban je izuzetno jak politički i društveni pritisak, a umesto toga Prajd je ušao u svakodnevne TV chit-chatove o beogradskoj Paradi sa srednjevekovno profilisanim Dverima dajući legitimet partiji/pokretu koja niti je prešla cenzus u Beogradu niti u Parlamentu. Neki bi rekli – svako prema svojoj meri.

    Zato i ne čudi što je u danima pred Paradu pitanje bilo kad će, a ne da li će se zabraniti, dok su neki šaljiviji i kladili na svoj dan. I bi sreda.
    ecce homo
    Na kraju, se sve svelo na nekoliko izložbi, flash mob akciju, nekoliko debate od čega je ubedljivo najveću pažnju privukla izložba Ecce Homo ali i brzo iskorišćena kao dodatni argument protiv Parade i poslužila za jadnu demonstraciju sile srpske policije.
    Da se razumemo mislim da je hajka na izložbu licemerna pogotovo kad se zna od koga dolazi, da su
    provokacija i preispitivanje sastavni deo umetnosti i da među LGBT populacijom ima hrišćana što niko ne može da spori. I smatram da je za postavljanje ovakve izložbe bilo potrebno hrabrosti.
    Ali, mislim i da izazivanje empatije u visoko homofobnoj Srbiji još važnije od provokacije. Poput izložbe fotografija pretučenih (domaćih) gejeva, lezbejki, trandži…
    Jer, valjda je jasno da samo tako može da se organizuje parada koja pretenduje da bude nešto više od događaja previsokog rizika.
    U suprotnom može nam se desiti da i dogodine ostanemo na virtuelnoj paradi. Ili da se održi negde, tamo daleko…Jer video podrška gej ikona iz inostranstva ipak nije dovoljna.

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *

    *

    You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>