Pad Ikarusa i gradskih institucija

Dok se mnoge zemlje i gradovi trude iz sve snage da sačuvaju svoje kulturno i istorijsko nasleđe, postoje i one koje to često ne čine.
Među njima se nalazi i Beograd, čiji su građani ostali bez zgrade Ikarusa, uz Sajmište, najstarije građevine na Novom Beogradu.

Foto: Blokovi twitter print screen

Foto: Blokovi twitter print screen


Neko će reći to je samo jedna od brojnih srušenih zgrada, koja za nekog može da ima, ali i ne mora sentimentalnu vrednost.
Međutim, u pitanju je zgrada koja iza sebe baštini arhitektonsku, istorijsko-industrijsku i kulturnu vrednost, a rušenjem ovog zdanja pali su na testu opšte kulture i institucije, poput Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda, Agencije za restituciju i grad Beograd.

Ova zgrada nastala 1938. najupečatljiviji i po mnogima i jedini primer Art deko objekta u glavnom gradu čime je činila poseban arhitektonski detalj.

Gledano istorijski, osim po godinama, ova zgrada predstavlja spomenik srpske/jugoslovenske avioindustrije jer je bila upravna zgrada prve srpske fabrike aviona „Ikarus“. Na njenoj fasadi se između ostalog nalazilo se i spomen-obeležje, tabla sa imenima 72 radnika i radnica fabrike koji su poginuli u borbama za odbranu Beograda.

I dok bi za mnoge dovoljno da ostane u prvobitnom stanju, to se nije dogodilo, a učešće u tome uzele su brojen instuticija li i pojedinci.

Ova i ovakva zgrada bila je u vlasništvu Dimtrija Konjovića, vlasnika fabrike. Zgrada je kasnije nacionalizovana, a iako je njegov sin Slobodan je pokrenuo proces restitucije, ali ovaj nikada nije završen.

Inače, Dimitrije Konjović potiče iz porodice koja je zadužila Srbiju na različite načine, pošto su njegova braća bili slavni kompozitor Petar Konjović i poznati slikar Milan Konjović. Dimitrjev život je idealan za film ispunjen usponima i padovima, a rušenje bi moglo da bude poslednji čin u kulturi zaborava i nepravde koju je doživeo pokretač jugoslovenske/srpske avioindustrije.

Ipak, umesto očekivanog povratka zgrade nasledniku onih koji su je izgradili, ona je prodata dvema građevinskim firmama Kemoimpeks i Neimar Visokogradnja 2010. godine.
Nemar u restituciji pratio je i nemar Zavoda za zaštitu spomenika čiji zaposleni nisu našli za shodno, da ovu zgradu zaštite i sačuvaju za budućnost. Bilo kao deo Muzeja vazduhoplovstva, nauke i tehnike ili deo industrijskog nasleđa.

Nedelanjem ove dve institucije došlo se do situacije u kome su novi vlasnici odlučili da sruše Ikarus.
Kada države nema da radi svoj deo posla, njen poslo su pokušali da urade građani i zaštite ovo nasleđe. Uspeli su građani da peticijom sa 3.000 ljudi potpisa isprovociraju gradske vlasti, koje su 2015. godine poručili da zgrada neće biti srušena.

Ipak posle tri godine ništa konkretno nije urađeno da se Ikarus zaštiti, a obećanje je prestalo da važi početkom februara meseca kada su izdate dozvole za rušenje, a pet meseci kasnije zgrada je sravnjena sa zemljom i ustupila mesto nekom budućem stambeno-poslovnom objektu.

Tako su Beograd, njegovi građani, ali i svi ostali, zahvaljujući institucionalnom nemaru ostali bez još jednog segmenta nasleđa i autentičnosti.
A da li su na udaru istorijsko-arhitektonsko-industrijsko nasleđe Ikarusa, prostor na obalama Save namenjen Beogradu na vodi ili prirodne lepote u Nacionalnom parku poput slučaja divlje gradnje na Paničićevom vrhu manje je važno.
Matrica je ista.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>