Nikada nisu

vulin-vucic
Da li pogođeni munjom neoliberalnog kapitalizma, velikim brojem poslanika u Skupštini ili već nećim trećim, tek jedna od karakteristika sadašnje vlasti jeste pokazivanje mržnja prema radnicima.

Pogotovo prvog među obožavanima i njegovog ministra za rad, baš onog koji bi trebalo da se bavi ovom problematikom na drugačiji način.

Opsesivno ponižavanje radnika postao je manir najpopularnijeg sa biračkih spiskova. Bilo da se radi o Juri, Gorenju, Geoxu ili porukama kako su svi radnici lenji, nezajažljivi, nezahvalni, paraziti, predsednik Vlade se visoko poziconirao kao neko ko mrzi(?) radnike ili u najboljem slučaju neosetljiv je za tuđe probleme.

Sa druge strane tu je nekritičan stav prema drugoj strani, odnosno krupnom kapitalu.

Gotovo na nivou ljubavi. Maksimalno razumevanje za neizvršavanje zakonskih obaveza, poput onih osnovnih – ugovorena plata za posao, je gotovo fascinatna.

Isto tako je fascinantan i stav ministra radnog koji se umesto radnog prava, bavi apologetiranjem kako poslodavaca tako i državih organa za nečinjenje, ostavljajući tako običnog čoveka između čekića poslodavca i nakovnja vlasti.

Čovek bi pomislio da oni nikada nisu radili, pa ne znaju kao izgleda realan život.
Po mnogima to i jeste slučaj, jer su pomenuti, ali i još neki sada na vlasti proveli i decenije, odnosno ceo svoj radni vek u Skupštini.

Aleksandar-Vucic
A tamo plata ne kasni, doprinosi se uplaćuju u punom iznosu, praznici se praznuju. Čini se da posle godina i decenija takvog uređenog sistema, čovek premijer ili čovek ministar može i da se zaboravi, i da pomisli kako je sve ok i van skupštinskog praga. A nije.

Zato, predlog da kada nam već ide toliko dobro (da je neke i sramota) da pomenuti uđu makar na nekoliko meseci u cipele običnog radnika.

Da osete šta znači raditi, a ne biti plaćen po dogovoru, umesto ugovora o radu biti na npr. autorskom (zbogom penzijo), biti uskraćivan za doprinose, plaćeni rad noću, praznikom ili nedeljom, nemogućnost korišćenja godišnjeg odmora, ili konstantnih ponižavaja (sa ili bez pelena) i pretnji otkazom.

Siguran sam da bi se premijeru osvežilo pamćenje na 2004. godinu kada je posle svega 10 dana napustio eksperiment TV produkcije VIN, da umesto od poslaničke mesec dana žive od prosečne srpske plate koja je iznosila 12.700 dinara.

Aleksandar Vučić tada iz Srpske radikalne stranke uspeo je da preživi samo deset dana i prvi je izašao iz eksperimenta.
Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju”, rekao je tada Vučić.

A danas mnoga deca gladuju, dok njihove majke koje živi na ivici egzistencije umesto adekvatne pomoći, pre čašćavaju epitetima “lenjivaca koje mogu konju rep da iščupaju”.

Zato što pre u cipele običnog čoveka.

Tekst je objavljen na Danas.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>