Magic people, voodoo people

Iako je prošlo gotovo četvrt veka, a ni mi ni Prodidži nismo tako mladi, lepi i ludi, taj nastup bio je i ostao “THE KONCERT”, dokaz da smo uprkos svemu oko nas – normalni, da nismo nestali, kamen međaš za neke buduće dane, mesto prepoznavanja, stav i ekstaza kakva se retko kada doživljava.

Foto: wikipedia

Foto: wikipedia


Magija koja se desila u Pioniru decembra 1995. godine nikada se ne može ponoviti, što zbog specifičnog momenta nenormalnih 90ih, ali i zbog tužne činjenice da Kita Flinta pevača Prodidžija više nema među nama.

Čovek koji je vokalno predvodio Prodidži je pre 24 godine bio učesnik događaja, koji je obeležio jednu generaciju, stasalu u vreme rata, sankcija, rasturanja Jugoslavije, urušavanja brojnih vrednosti…
Tog 8. decembra Pionir je bio krcat verovatno kao nikada, a bio sam u njemu stotinama puta. Ljudi su stajali jedni drugima na glavama, policija je bila blago rečeno unezverena, bio je šok kakav verovatno pamte i danas.

Energija, snaga i naboj kakva se retko desi.

Bio je do dah normalnog života, onog koji nam je otet na prelazu između 80ih i 90ih, kada smo muzički a i vrednosno sa Stone Rosesa, Happy Mondaysa, Public Enemyja, Culta, Gunsa…skliznuli ka Ceci, Miri, turbo folku, živopisnim dizelašima koji su radije 10 maraka trošili da kupe bombu nego na npr. paket marihuane. Na nasilje i smrt, umesto na smeh i razonodu.

Iako tehno, bio je to pankerski koncert. Kršenje sankcija (mada istini za volju prvi su to uradio engleski bend Red eye express krajem 94. u KST-u), kršenje mejnstrima svake vrste i van Srbije, bio je to najveći koncert Prodidžija u njihovoj dotadašanjoj karijeri.

Paradoksalno, kako to u Srbiji neretko biva, političkoj eliti je u danima iza Dejtonskog sporazuma, odgovaralo da “neko” dođe, a zahvaljujući spletu srećnih okolnosti, te deci deci nekih na položajima u gradu, dobili smo Prodidži za 40 dinara iliti 12 maraka.

U Pioniru se prvi put u istoriji, nekih godinu dana pre ostatka sveta čula pesma “Breathe”, i dan danas jedna od najpoznatijih.

Bio je to i koncert na kome je pored jugoslovenske zastave (sa petokrakom naravno) Ivica zapalio prvu baklju na uvodnoj pesmi “Poison”, da bi bengalke, zatim postale sastavni deo svakog koncerta u Srbiji.

Kresnula je tada iskra obostrane ljubavi, dokazana toliko puta bilo u Beogradu ili Novom Sadu, gde još drže rekord po posećenosti nekom od EXIT koncerata.

Osim navedenog, za mene je bio i neka vrsta nadoknade za legendarni nastup Lorana Garnijea, koji sam par meseci ranije morao da propustim zbog produžetka vojnog roka izazvanog “Olujom”.

Iako je prošlo gotovo četvrt veka, a ni mi ni Prodidži nismo tako mladi, lepi i ludi, taj nastup bio je i ostao “THE KONCERT”, dokaz da smo uprkos svemu oko nas – normalni, da nismo nestali, kamen međaš za neke buduće dane, mesto prepoznavanja, stav i ekstaza kakva se retko kada doživljava.

Zato, hvala. Deo ste naših života zauvek.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>