Lepše je bez kulture?

Poziv na ulične ulične demonstracije retko se vezuju za umetnike i radnike u kulturi, a kada se tako nešto dogodi u Srbiji, sigurno je da ulazi u rang presedana.
aktivisti-preformans-kultura
Neposredan povod za pobunu bili su rezultati konkursa Ministarstva kulture u kojem neke od najznačajnijih kulturnih manifestacija nisu dobile ni dinara poput džez festival “Nišvil” i Oktobarskog salona, dok su sredstva za Bitef i Palićki filmski festival prepolovljena.

No, pravi razlozi ovog protesta nisu vezani samo za ovu vladajuću garnituru. Oni su isti već godinama, a tiču se odsustva sistematskog bavljenja kulturom zasnovanog na esnafskim, a ne političkim principima.
Konkretno:
• Nedonošnje Strategija o kulturi
• Donošenje primenjivog zakona
• Transparentnost i decentralizacija prilikom dodele sredstava

Strategija

Prema odredbama krovnog Zakona o kulturi, predviđeno je da se najviše godinu dana nakon stupanja na snagu izradi i Strategija razvoja kulture, koja bi dala glavne smernice i prioritete razvoja i kriterijume izbora projekata, a na osnovu koje bi se u unutrašnjosti razvijale lokalne strategije.

To se nije dogodilo ni u 2013. godini, a poslednji put Strategija je pomenuta novembra 2012 kada je ministar kulture Bratislav Petković najavio usvajanje ovog važnog dokumeta do kraja godine

Primenjivi Zakoni

Iako je krovni Zakon o kulturi izglasan 2009. godine, do njegove pune primene još nije došlo a razloga je više:
• Nedonošenje podzakonskih akata koji bi omogućivali primenu
• Nedonošenje posebnih zakona u određenim oblastima kulture
• Usklađivanje sa drugim zakonima, pre svega sa zakonom o radu

Poput Strategije planirano je da se u roku od godinu dana donesu i podzakonska akta kojima se uređuju pojedinačne kulturne delatnosti, ali i premoste razlike između Zakona o kulturi i drugih zakona, pre svega Zakona o radu…

Poslednji veći apsurd kada je u pitanju primena zakona prema kulturnjacima dogodio se u martu 2013. godine, kada je najavljeno da će u sklopu borbe protiv korupcije i ustanove kulture morati da primenjuju Zakon o javnim nabavkama bez obzira na neredovno finansiranje i specifičnosti pozorišta u odnosu na rad u administraciji.
Na sreću pozorišta i sličnih institucija, kao i onih koji ih posećuju, to se ipak nije dogodilo, čime je sprečeno da, na primer, većina pozorišta i bukvalno stavi katanac na vrata.

Pomenuti apsurd je samo jedan od problema sa kojim se suočavaju radnici u kulturi, a jedan od ilustrativnijih primera su pozorišta.

Zakon o kulturi u slučaju pozorišta nije uvažio specifičnosti ove umetnosti – od načina planiranja, preko javnih nabavki, pa do zapošljavanja kadrova, i nije primenjiv, posebno zbog suprotnosti sa Zakonom o radu.

Ali tu nije kraj, pošto zakona o pozorištu nema, a ne zna se ni kada će biti donet. Poslednji put se o posebnom zakonu o pozorištima javno raspravljalo još 2002. kada je tadašnje ministarstvo, na čelu sa Branislavom Lečićem, preuzelo nacrt koji su sačinili dramski umetnici, ali taj nacrt nikada nije stigao do Skupštine.

Poput pozorišta na donošenje čekaju Zakon o izdavaštvu, protiv čijeg predloga su se pobunilo preko 80 izdavača, kao i Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj službi.

Još jedan pirmer neusklađenosti napisanog sa realnim je ovih dana i aktuelni džez festival “Nišvil” kome je pre dve godine poreska inspekcija blokirala račun jer nije platio penzioni doprinos za strane izvođače, što je u praksi apsurdno. Na kraju je, samo šest dana pre nego što će u avgustu početi festival, račun odblokiran jer je drugostepena komisija uvažila žalbu festivala da taj porez ne mora da plaća.
Da donošenje Zakona ne mora da znači i rešenje problema svedoči i Zakon o bibliotečko-informacionoj delatnosti koji je januara 2012. godine stupio na snagu. Iako je, pravnički rečeno, napisan u dobroj volji (bona fides) veliki problem je primenjivost zadatih standarda.

Postavljeni standardi su previsoki. Primera radi, biblioteka u Leskovcu, grada koji ima 160.000 stanovnika, trebalo bi umesto 700 kvadratnih metara da ima 2.800 kvadrata i 64 zaposlenih, što je gotovo tri puta više od trenutne situacije. Prema Zakonu, Ministarstvo bi za otkup knjiga umesto nešto više od million dinara moralo da izdvaja gotovo devet miliona.

Transparentnost i decentralizacija finansiranja
pozoriste
Budžet za kulturu u 2013. godini iznosi rekordno niskih 0,62 odsto budžeta, od čega je za Ministarstvo namenjeno 1,9 milijardi, a za ustanove kulture 4,1 milijarda dinara. Od navedene četiri milijarde čak 2,4 odlazi na plate, 0,5 milijardi na troškove, 0,12 milijardi za usluge po ugovoru, 0,45 za specijalizovane usluge, 0,52 za zgrade i opremu što dovodi do podatka da se za celopkupnu kulturnu produkciju izdvaja 1,7 milijarda.

I to je sve što se može saznati iz budžeta jer su navedeni samo zbirni podaci bez detalja.
Jedna od zamerki radnika u kulturi od donošenja Zakona jesu i prevelika ovlašćenja ministra koji ima npr. diskreciono pravo da odlučuje o tome kome će se dodeliti novčana sredstva bez obzira na konkurse, potrebe i slično.

Nedovoljno transparentan je i način izbora komisija koje odlučuju o sredstvima iz budžeta, kao i kriterijumi dodeljivanja tih sredstava.

Dobar primer je nezavisni sektor . Iako je novi Zakon o kulturi zvanično izjednačio nezavisni sektor sa javnim institucijama i kulturnim centrima, u praksi nije došlo do toga, jer nezavisna produkcije dobija neuporedivo manje novca.

Istovremeno, Nacionalni savet za kulturu koji, stručno gledano, ima najveći autoritet, funkcioniše samo kao savetodavno telo, bez pravog uticaja na formiranje kulturne politike.
Partije o kulturi

A šta u svojim programima o kulturi pišu političke stranke.

U problematiku kulture najdetaljnije, programski, ulazi vladajuća Srpska napredna stranka, čiji je kadar ministar kulture Bratislav Petković. Prema programu, SNS se, makar nominalno, zalaže za „izmenu zakona o kulturi i pisanje novog zakona“, donošenje zakona o donatorstvu i mecenarstvu, borbu protiv korupcije u kulturi, preispitivanju finansiranja domaće filmske produkcije, reorganizovanju i reformi javnih institucija iz oblasti kulture.

Demokratska stranka, najjača opoziciona stranka, u svom programu, kao i u Nacrtu plana razvoja Srbije do 2020, reč „kultura” pominje tek nekoliko puta, zalažući se za „ukidanje administrativne kontrole nad kulturom, naukom i privredom”.

Ujedinjeni regioni Srbije, koji su u prethodnom sastavu Vlade držali resor kulture, pa i u vreme donošenja zakona, u svom programu u nekoliko rečenica spominju mogućnost da „regioni mogu da budu osnivači kulturnih institucija, kao i da budu nadležni za razvoj kulture i zaštitu kulturnih dobara”. Predlaže i da kultura bude jedan od obaveznih resora svake regionalne vlade.

Socijalistička partija Srbije u svom porgramu ističe potrebu za stabilnim izvorima finansiranja kulturnih programa. Ona se zalaže za saradnju državnih ustanova sa udruženjima i nevladinim organizacijama, predstavljanje nacionalne kulture u inostranstvu, kao i očuvanje kulturne baštine na Kosovu.

Objavljeno na sajtu istinomer.rs. Republikovano na kontrapress.com.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>