Krompiri ne valjaju ako nisu vrući

INTERVJU: ILIJA PETKOVIĆ

Fudbalska legenda po drugi put na mestu selektora reprezentacije Srbije i Crne Gore

Ulazimo u fazu u kojoj ne smemo da se „iživljavamo“ sa stalnim promenama. Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo je takmičenje u kome će biti dosta novih igrača, ali ni u jednom trenutku ne smemo previše da eksperimentišemo

Ilija Petković se nedavno, po drugi put u poslednje tri godine, prihvatio selektorskog posla. Oba puta se to dogodilo posle velikih krahova nacionalnog tima. Prvi put nakon ponižavajućeg poraza od Holandije na EP 2000, a sada od Azerbejdžana (1:2) u kvalifikacijama za EP 2004. godine. Usledile su dve pobede protiv Velsa i remi sa Italijom, pa je malo nedostajalo da šanse plavih za baraž PE u Portugalu iz zone teorije uđu u realnu sferu.
ilijapetkovic
„Imam običaj da kažem da krompiri ne valjaju ako nisu vrući. Iskreno, mislio sam da će angažman biti privremen, kako bi premostili krizu koja je bila aktuelna u našem fudbalu. Zato sam se i prihvatio ovog posla. Ispostavilo se da sam ušao u igru iz koje ne mogu da izađem i toga sam svestan“, kaže Petković za Blic News.

Prihvatili ste posao selektora i pored toga što smatrate da je to mesto namenjeno starijim trenerima.
- Način rada u reprezentaciji primeren je nekom ko je pri kraju radnog veka. Selektorsko mesto treba da bude nešto kao veliko finale karijere za svakog trenera koji bi u nacionalnom timu trebalo da iskaže sve svoje iskustvo. Intenzitet rada je slabiji, posao selektora je statičan, a ja volim dinamiku u radu. Klupski ritam mi više odgovara. U klubovima imate svakodnevni kontakt sa igračima i kolegama. Svakodnevno se trenira, igraju se utakmice, organizuju pripreme… U reprezentaciji su u pitanju meseci pauze. Treba biti i vidovit pa znati tačno ko je u kakvoj formi, da li je mentalno spreman…

Svi bivši igrači slažu se da je mnogo teže biti trener. Da li i vi mislite tako?
– Lakše je biti igrač. Kao trener, treba da koordinirate ljude, uspostavljate veze, donosite odluke, zamerate se ljudima i to ne traje jedan dan, već je svakodnevno. Kada sam bio igrač, svi problemi bi prolazili kada se izigram na terenu. Istrčim se, šutiram loptu i kao nov sam. Svi problemi odlete daleko od mene. Kao trener morate uvek da budete spremni jer vas čeka grupa ljudi za koju ste odgovorni.

Izvučene su grupe za kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2006. godine u Nemačkoj. SCG se nalazi u grupi sa Španijom, Belgijom, BiH, Litvanijom i San Marinom. Kakve su šanse da se nađemo na finalnom turniru?
- Veliki sam optimista. Nemamo komplekse od Belgije i Španije koje važe za favorite u grupi. Poštujemo i ostale rivale. Iako nisu zvučna fudbalska imena, svakako ih se treba pripaziti, jer su pokazali da znaju da kazne greške protivnika. BiH je bila na korak do plasmana na EURO 2004. U okršaje sa glavnim rivalima treba da uđemo sa puno poštovanja, puno optimizma i željom da mi direktno odemo na SP. To je jedini način. Spreman sam da odem ako ne krene, naročito ako bude još nade za plasman na SP. Rado bih prepustio mesto nekom drugom, važan je uspeh tima. Ne želim da zgrabim fotelju i ne mrdam. Možda i Savez bude nezadovoljan. Fudbal je čudna igra, tu svašta može da se desi preko noći.

U odnosu na tim koji je igrao protiv Azerbejdžana, vi ste u prvih 11 na vašem debiju protiv Velsa ostavili samo dvojicu igrača. Možemo li očekivati nove promene u sastavu?
- Ulazimo u fazu u kojoj ne smemo da se „iživljavamo“ sa stalnim promenama. Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo je takmičenje u kome će biti dosta novih igrača, ali ni u jednom trenutku ne smemo da previše eksperimentišemo. Nama će u tim mečevima trebati najbolji igrači. Okosnica tima će da postoji, a ostalo je varijabilni deo koji će zavisiti od trenutne forme i potreba ekipe.

U našem fudbalu stasava nova generacija fudbalera. Da li će za njih biti mesta?
- Nisam za radikalne mere podmlađivanja iako sam uvek za to da se mladima da prilika. Oni tek treba da se dokazuju i da polako sazrevaju. Mediji su u stanju da za dan naprave od igrača zvezdu, reprezentativca, a u stvari on mora još da radi na sebi, da doživljava uspone i padove. Mladi igrači moraju da se dokazuju u kontinuitetu kako bi izborili mesto. Ako se pokaže i zadovolji, nemam ništa protiv da ga uvrstim u A tim. Sve je otvoreno za sve.

Mlada reprezentacija SCG napravila je veliki uspeh plasmanom u završnicu Prvenstva Evrope, koje će se održati krajem maja u Nemačkoj. Koga od njih možemo da očekujemo u prvom timu?
- Prvo da napomenem da je odnos prema igri do A tima jedno, a u A timu nešto sasvim drugo. Velika je razlika između mlade i seniorske selekcije. Ova generacija ima sreće što su kroz kvalifikacioni ciklus odigrali dobro, a potvrda kvaliteta se očekuje na Evropskom prvenstvu. Tu će se videti koliko ko vredi, oni će se sami prepoznati i selektirati posle tih utakmica. Ne želim da licitiram imena. Taj turnir je veliki stimulans i ogromna šansa da izbore status A reprezentativca, a ujedno i da naprave dobar rezultat na prvenstvu. Imaju priliku da nas uvere ili razuvere u svoje vrednosti.

Već godinama se postavlja pitanje koliko pojedini selektori utiču na sastav reprezentacije a koliko je to proizvod dogovora iza scene. Kakav je slučaj sa vama?
- Uvažavam svačije savete, bilo da dolaze od kolega, prijatelja ili novinara. Više očiju bolje vidi i volim da čujem dobronamernu sugestiju. Decidirano tvrdim da nikada ne bih radio ovaj posao kada bi neko drugi sastavljao ekipu, a posle ja da snosim posledice u slučaju neuspeha ili da stavljanjem nekoga u tim zadovoljavam tuđe sujete. To mi je glupo. Ta vremena su prošlost i ti centri moći više nemaju veliki uticaj.
ilija_petkovic
Posle vašeg dolaska, u reprezentaciju se vratio Mateja Kežman, koji uz Dejana Stankovića predstavlja osnovu nove generacije.
- Obavili smo početne razgovore, a pravi razgovori sa svim igračima tek slede. Ulazimo u veliku turbulenciju iz koje treba mirno da izađemo. Želim da napravim dogovor sa igračima, kako bi tačno znali kakav se pristup igri i obavezama očekuje. Moraće da imaju isti pristup u reprezentaciji i u klubovima. U suprotnom, nemamo o čemu da pričamo.
Upravo je viši nivo igre u klubovima nego u nacionalnom timu jedna od odlika naše selekcije.
- To mi nikada nije bilo jasno. Igrači dolaze u reprezentaciju uz pomoć igara u klubu. Nacionalni tim je stepenik više za svakog fudbalera, gde treba da potvrde svoj kvalitet. Tu dobija nadgradnju ali i „klasu“ i ugled. Nećemo da zovemo igrače samo zato što igraju u dobrom klubu, pa da mu to bude opravdanje za poziv.

Jedan od problema je i opuštanje igrača kada su na pripremama u Beogradu, gde se više razmišlja o noćnom životu nego o fudbalu.
- Na to je teško uticati. Fudbaler mora da ima želju za igrom. Nešto nije u redu ako ne pokazuju istu volju. Oni su 11 odabranih. Ako ne bude tako, tražićemo nove.

Rekli ste da biste želeli da svi znaju sastav reprezentacije kao recitaciju. Možemo li da dobijemo „stihove“ koje treba naučiti?
- Rano je još za recitaciju. Radimo na tome a utakmice i prikazana igra su jedino merilo, bez obzira na to da li dobijamo ili gubimo. Najviše bih voleo da imam sigurnih 11 i da ne brinem. Ali nije tako. Treba se češće potvrđivati ako želite standardnog reprezentativca. Imaćemo nekoliko prijateljskih mečeva, pet-šest do početka kvalifikacija. Do kraja maja imaćemo dva-tri slobodna termina, kako bismo dali priliku i mladima da se pripreme za Evropsko prvenstvo. Sigurno je da idemo u Japan na Kirin kup, gde ćemo verovatno zakazati još koju utakmicu u regionu. Nezgodno je i uskladiti termine sa klubovima. Tokom zime počinju pripreme domaćih klubova, a svi oni žele da imaju sve igrače na okupu, a naročito reprezentativce, a mi ne želimo da remetimo rad u klubovima.

Propustili smo dva velika takmičenja (SP 2002. godine i EP 2004). Možemo li sebi da dopustimo još jedan kiks?
- Ni u šta ne možete da budete sto odsto sigurni. Niko ne može da garantuje uspeh, ali daćemo sve od sebe. Jedino je sigurno da ćete ujutru videti hleb u pekari, a ostalo je neizvesno. Ne želim da pretim, ali ugledaćemo se na, na primer, meč protiv Italije u Beogradu. Sve ćemo učiniti da ih pobedimo, uz puno uvažavanje. Mogu da kažem da sigurno idemo na SP, ali ružno je lagati. Treba sa pozitivnim strahom prilaziti ciljevima koje treba da ostvarimo. Nikada nismo rekli da se predajemo. Želja i optimizam postoje. U svakom slučaju, idemo na prvo mesto u grupi. Ne smemo da izneverimo publiku.

Može li naša reprezentacija da prihvati neke svetske trendove kada je igra u pitanju i koliko vremena bi nam trebalo?
- Od igrača zavise i sistemi. Svi se trude da igraju moderno, bilo da je reč o formaciji 4-4-2, ili meni dražoj 4-3-3 koja je idealna ako se dobro primeni. U fudbalu je najvažnije ne primiti gol. To je polazna tačka. Nije to alibi za defanzivnu igru. Jer ako mi napravimo dobar temelj u odbrani, biće i golova. Sistem neću menjati dokle god nam dobro ide, koliko god da me neko napada. Međutim, sistemi postoje da se razbijaju, a onda ga treba napraviti. A to zavisi od igrača. Uklapanje igrača je suština reprezentacije.
Ilija-Petkovic
Igrali ste u Francuskoj (Troa). Ova zemlja doživljava bum kada su u pitanju međunarodni uspesi, novi talentovani igrači, ali i mladi stručnjaci. Možemo li da naučimo nešto od njih?
- Ne želim da ih vređam, ali u moje vreme je u Francuskoj igrao 21 jugoslovenski reprezentativac. Sigurno je da nas nisu zvali i plaćali jer nas vole. Poslednju reprezentativnu utakmicu odigrao sam protiv Francuza. Uzeli su pelcer od nas, a tamo su igrala imena poput Ćurkovića, Damjanovića, Pantelića, Katalinskog, Džajića… Tada sam igrao na stadionu koji je bio montažni, a sada prima 40.000 gledalaca. Na svim stadionima je urađena nova infrastruktura. Mi smo daleko od toga. Imali smo težak period za društvo u celini i razbijeni smo po svim šavovima. Moramo biti strpljivi i realni. Francuska je ekonomska velesila sa 80 miliona ljudi. Nas ima šest-sedam miliona, i hoćemo da budemo prvi u odbojci, košarci, vaterpolu, rukometu. Jedna Nemačka je u velikoj fudbalskoj krizi, pa Austrija…

Jedan od razloga stagnacije domaćeg fudbala možda leži i u krizi trenerske struke. Više nemamo velika trenerska imena.
- Smatram da svaki trener mora da ima nešto svoje. Mora nešto da se izmisli. Ne možete samo kopirati. Trener mora da ima neki svoj unutrašnji nemir i neke svoje ideje koje želi da sprovede u delo. Naše škole su bile temeljne, a sada ne znam kakva je situacija. Malo je velikih fudbalskih imena otišlo u trenerske vode. Posle igračkih karijera, svi su van fudbala ili negde okolo, ali ne na klupi. Veliki broj igrača nije želeo da prihvati izazov trenerskog posla, i to može biti jedan od uzroka krize.

U Švajcarskoj ste kao trener osvojili titulu. Na iznenađenje mnogih vratili ste se u zemlju iako je ta liga svojevrsna odskočna daska za Francusku i Nemačku.
- Nažalost, moram to pripisati satanizaciji koja je bila izražena u tom periodu. Ja sam osvojio prvo mesto i zatim ostao bez posla. Zašto je to tako, ne znam. Isključio sam sebe kao čoveka koji treba da ide na tu stranu sveta. Treba se roditi i raditi tamo da biste nastavili na Zapadu. Kada sam bio u Servetu, u ligi je još bio Otmar Hicfild, koji je trenirao Grashopers. On je odveo Elbera i Sforcu u Bajern. Zatim Leo Benhaker, koji je prešao u Real iako nije uzeo nijedan trofej.

Kada ste napuštali reprezentaciju, rekli ste da je to zbog nekih vanfudbalskih stvari.

- Bio je to period velikih lomova. Politika se isuviše umešala u fudbal. Nisam želeo da se preko mene prelamaju neke druge stvari, da budem osigurač za neke kuršluse.

- Da li ste i vi, poput nekih kolega, u fudbalu 24 sata dnevno?
- Ne. Zvuči kao demagogija. To bi značilo da vam zvoni glava od fudbala. Čovek mora da ima periode relaksacije, privatnog, porodičnog, prijateljskog…Šta bi to značilo, da oblećem od stadiona do stadiona? Više volim da odem u prirodu da razmišljam o fudbalu. Trener mora da ima nešto svoje.

- Ove sezone su Partizan i Crvena zvezda napravili bolje rezultate u evro-takmičenjima nego što smo navikli proteklih godina. – Rezultati reprezentacije u poslednje vreme, kao i naših klubova u Evropi, veliki su ohrabrujući znak oporavka. Ako to potvrdimo dogodine, onda imamo šanse, ako ne – onda smo i dalje u velikom problemu. Vratila se fudbalska atmosfera na stadione, došli su novi igrači, ali neophodno je još mnogo uložiti. Gradovi kao što su Subotica ili Niš nemaju prvoligaše, a niškom Radničkom se stadion raspada. Imamo 16 klubova iz pet gradova.

Da li je privatizacija jedno od rešenja?
- Neophodni su pošteni i bogati ljudi koji će kupiti klubove. Klub je jama bez dna. Morate da imate stabilne finansije, stalno negde curi i promaja duva. Znate ko su ljudi koji drže inostrane klubove. Nedostaje nam i publika, i to je najtragičnije. Kada bismo to blago vratili, sve bi krenulo nabolje. Onda bi i država ulagala više u klubove, a i privatizacija bi bila izglednija.

ilijaOsim za Dinaru iz rodnog Knina, u Jugoslaviji ste igrali samo za OFK Beograd. Zašto nikada niste prešli u klub iz velike četvorke?
- Imao sam svake godine ponude iz velike četvorke. Ranije je postojao džentlmenski sporazum između beogradskih klubova, po kome igrači nisu mogli da pređu ako se klubovi prethodno ne dogovore. Drugi razlog je što sam došao iz provincije. Prvi klub bio je OFK Beograd. Tu sam stekao afirmaciju, našao sebe, postao reprezentativac. Mislio sam, onako dečački, da možemo da postanemo prvaci, da nadmašimo velike klubove. U ono vreme je biti nekoliko godina reprezentativac iz OFK Beograda bilo mnogo više nego što brojke kazuju. Imali smo ljubav prema klubu koju je mogao retko ko da oseti. Nisam bio samo ja u pitanju, takva je bila generacija. OFK je uvek imao poseban šmek. Živeli smo kao familija, i bilo mi je veoma teško da razbijem tako nešto. Takvo je vreme bilo.

Tada niste uspeli da stigne do titule. Može li to da ostvari sadašnja generacija „romantičara“?
- Transformacija koja se sprovodi približila je OFK Beograd vrhu, i mislim da ima veće šanse nego naša generacija. Puno mi je srce kada vidim da je stadion sređen, da klubu ide kako treba, ali moram da priznam da nisam puno angažovan u klubu, osim prijateljstva i velikog srca. Stručno, nažalost, ne pomažem.

Rodom ste iz Knina, čije je ljude zadesila tragična sudbina tokom 90-ih godina. Da li imate nameru da ponovo idete tamo i verujete li u mogućnost povratka raseljenih?
- Već 15-16 godina nisam bio u Kninu, ali spremam se da ovih dana odem. Nemam straha. Sve to ide u zaborav, a najvažnije je da ljudi dolaze pameti. – Kako selektor fudbalske reprezentacije provodi slobodno vreme? – Najčešće u mirnom okruženju. Često šetam po kraju sa svojim psom, koga obožavam, zatim odem do vikendice, napunim baterije. Naravno, pre svega volim da provodim vreme sa unukom. Biću još nekoliko dana u Beogradu, a onda bežim van grada.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>