Kad Vučić (ne) pregovara

Odlučnost kojom je predsednik Srbije na TV gostovanju rekao da nema nameru da pregovara sa političkim oponentima, daje nam za pravo da budemo ubeđeni da su u toku razgovori sa opozicijom.

foto: Wikipedia

foto: Wikipedia


“Nema te sile, ne zanima me”, poručio je Vučić uz tradicionalno nepristojno nazivanje opozicionih lidera lopovima i pominjanje zatvora, da bi na kraju optužio državice nastalih iz Jugoslavije da rade protiv Srbije jer prate proteste građana. Osim što zvuči kao retro rečnik iz 90ih godina prošlog veka, prema dosadašnjim iskustvima, znači suprotno.

Što je glasniji i izričitiji, učinjeno je na suprotnoj strani od izrečenog.

Primera je mali milion. Prilikom osnivanja Srpske napredne stranke govorio je kako napušta politiku i da će se posvetiti privatnim poslovima, ili da nema šanse da smanji primanja penzionerima, da će Siniša Mali biti smenjen sa mesta gradonačelnika zbog rušenja i kidnapovanja Hercegovačkoj, da predsednik Rusije V. Putin nikada nije došao u Srbiju pre dolaska na vlast SNS-a, da će “Beograd na vodi” biti završen 2017. godine, a da ćemo brzom prugom od Beograda do Budimpešte stizati za tri sata, već 2018. godine. Prema njegovim rečima prosečne plate su već odavno 500 evra, a on se nikada neće kandidovati za predsednika…Sve ovo, samo su kapi u moru sličnih lažnih izjava.

Osim po ovoj matrici, izbegavanje komunikacije po svaku cenu sa relevantnim političkim faktorima u zemlji, je osim što je neodgovorno za poziciju predsednika svih građana Srbije, ujedno i nepametno, kratkovido, a može biti i opasno za stepen sloboda u zemlji, ali i stvaranje otvorene diktature.

Pregovori su neophodni, a jedan imperativ prosto ga nagoni da na to. To su pregovori Prištine i Beograda oko statusa Kosova i posledične promene Ustava.

Jasno je da su obe strane pod pritiskom da u skorije vreme postignu dogovor, a svako trajno rešenje nosi sa sobom promenu Ustava. Kao što i laik zna, za tako nešto potrebna je najmanje dvotrećinska većina u Skupštini, a verovatno i referendum.

Jasno je da koalicija okupljena oko SNS-a nema potrebnu većinu, kao što je jasno i da u koaliciji, ali i u partiji, Aleksndar Vučić nema podršku ni za jednu od opcija, bilo to donošenje dugoročnog rešenja ili zamrzavanje konflikta.

U slučaju prve opcije neophodna je podrška opozicionih poslanika, odnosno konsenzus koji nadilazi prostu većinu. Trenutno, u najboljem slučaju može da računa na Liberalno demokratsku partiju Čedomira Jovanovića i eventualno Ligu socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, što je i dalje nedovoljno.

Za zamrzavanje konflikta i dalje odugovlačenje, Vučić više nema blanko podršku Zapada, koji mu je od dolaska na vlast bio jak saveznik, bez obzira što je devastirao institucije i značajno umanjio mnoga prava, baš zbog obećanog rešavanja konfilikta sa Kosovom.

Taj manjak podrške vidljiv je već neko vreme i za očekivati je da će postati sve veći ako ne bude radio ono što se očekuje.
Sa treće strane, ako se odluči za raspisivanje republičkih izbora Aleksandru Vučiću i SNS-u je potrebno da opozicija izađe kako bi ovi imali legitimitet. Trenutno, dogovor oko izbornih uslova je miljama daleko, tj. zvanično ne postoji, a ukoliko želi da privoli makar nekoliko partija, izvesno je da to neće uraditi u atmosferi “linča, silovanja i nasilja” već razgovorima i ustupcima.

U slučaju izostanka dogovora sa opozicijom, upustio bi se u rizičnu igru. Menjati ustav i rešavati ovako bitna pitanja sa podrškom manjom od četvrtine ukupnog glasačkog tela, sve je samo ne legitimno i stabilno.

Ovakva opcija otvorila bi vrata za turbulencije i nestabilnost, kako spolja tako i unutra, uz ogorman potencijal za polarizaciju i sukobe, gde bi se vlast mogla održati samo suspenzijom demokratije, odnosno uvođenjem diktature.

A tada je sve moguće, a svaka od opcija je na štetu stabilnosti i građana Srbije.

Tako da ukoliko predsednik nije spreman da se upusti u opasnu igru, gde osim avanturista teško da će imati saveznika, ništa drugo mu ne preostaje nego da pregovara i da se rukovodi opštim dobrom svih sedam miliona građana, a ne 10-15 odsto zaista vernih SNS-u i sopstvenim mitovima o veličini.

Isto to važi i za celu opoziciju.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>