Istraživanje – Između propisanog i realnog – KULTURA U PRAVNOM HAOSU

BIRN istraživanje sprovedeno u 11 gradova širom Srbije, uključujući Beograd i Novi Sad, pokazuje da zbog nesklada između različitih zakona, kao i nedostatka posebnih zakona za različite kulturne oblasti, većina kulturnih radnika nije osetila efekte dugo očekivanog Zakona o kulturi.

Pišu: Nemanja Čabrić i Jovan Ristić iz Beograda, Niša, Leskovca, Vranja, Požege, Starog sela i Šapca; Branislava Lovre iz Novog Sada, Bele Crkve, Inđije, Bačkog Petrovca i Subotice; Peđa Popović iz Beograda.

Biblioteka u Leskovcu, gde živi preko 160 000 stanovnika, već 20 godina pokušava da dobije novi prostor. Ova biblioteka takođe nema novca da otkupi dovoljno knjiga, broj stručnjaka je nedovoljan, plate su prošle godine kasnile šest meseci, a čitaonica je toliko mala da na jednoj stolici sedi dvoje dece.

Otkako je u januaru 2012. stupio na snagu Zakon o bibliotečko-informacionoj delatnosti, pred direktorkom Aleksandrom Samokal Jovanović nalazi se nemoguć zadatak.

Zakon propisuje standarde da biblioteka u gradu sa brojem stanovnika kao Leskovac mora da ima 2 800 kvadrata, a ova ima 700. Umesto dva miliona dinara za otkup knjiga koje im sada daje Ministarstvo kulture, biblioteka bi morala da ima 8,8 miliona, a umesto 24 stručna radnika, mora da ima 64 zaposlena.

„Zbog nedostatka sredstava nismo u mogućnosti da pratimo standarde, čak ni da im se približimo, a to su srpski standardi, predviđeni novim Zakonom o bibliotečkoj delatnosti koji je donet pre nekoliko meseci”, kaže direktorka Samokal Jovanović.

Ovaj nesklad između propisanog i realnog, ma koliko bio apsurdan, mogao bi se smatrati čak i uspehom srpskih zakonodavaca, zato što je ovo jedna od retkih kulturnih delatnosti koja je dobila poseban zakon, nakon što je 31. avgusta 2009. usvojen krovni Zakon o kulturi, koji je odlagan 17 godina.

Dve godine kasnije, kulturni radnici imaju brojne primedbe na njega. Po nekima je preambiciozan, po drugima ulazi u nepotrebne detalje, a više njih tvrdi da Zakon ne nudi fiskalne, ekonomske i carinske olakšice, dok je često u koliziji sa drugim važećim zakonima.
Jedna od ključnih primedaba je priroda Nacionalnog saveta koji ministru kulture ostavlja prevelike ingerencije.

Da bi se Zakon, koji je samo okvir, u punoj meri primenio, kulturni radnici iz raznih oblasti zahtevaju posebne zakone ili podzakonska akta kojima se uređuju pojedinačne kulturne delatnosti…Očekuje se da se zakonom ili uredbama pravno reguliše 11 oblasti, definisanih kao kulturna delatnost u Zakonu.

Zakoni u nacrtu ili pripremi
Zakon o izdavaštvu
Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj službi
Zakon o pozorištu (nacrt koji je napušten 2003.godine)

Nijedan od zakona nije stigao u skupštinsku proceduru.
Do kraja prošle godine je usvojeno samo pet posebnih zakona, ali se ni oni ne primenjuju, bilo zbog toga što je datum početka primene odložen za početak 2012, ili zato što još nedostaju neophodna podzakonska akta, ili su nerealni i ne mogu se primeniti u praksi, što pokazuje slučaj biblioteke u Leskovcu.

U fazi nacrta su još tri posebna zakona čiji je proces pisanja zamrznut ili zbog promena sastava ministarstva kulture, ili zato što ponuđena rešenja nisu odgovarala zahtevima struke, ili zbog pobune onih kojima je država namenila ulogu finansijera.

Najzad, Zakon je predvideo da se godinu dana nakon stupanja na snagu izradi i Strategija razvoja kulture koja bi dala glavne smernice i prioritete razvoja i kriterijume izbora projekata, a na osnovu koje bi se u unutrašnjosti razvijale lokalne strategije. Ni ona nije usvojena.

Za to vreme, kulturne institucije funkcionišu po starim, neusklađenim zakonima od kojih neki datiraju iz 90. godine, ili su na snazi uredbe donete ad hoc pre usvojenog Zakona, pa mnogi ne znaju kako da se ponašaju u svojevrsnom pravnom haosu.

Ministarstvo kulture: Postojeći zakoni efikasni
BIRN: Iz kog rаzlogа je Nаcionаlnom sаvetu zа kulturu Zаkonom nаmenjenа sаmo sаvetodаvnа ulogа, а ne i moć odlučivаnjа kаo što je npr. slučаj sа Sаvetom zа obrаzovаnje?
Ministarstvo kulture: Nаcionаlni sаvet zа kulturu je po prvi put formirаn u nаšoj prаksi i on je usаglаšen sа ulogom koju ovаkvа telа imаju u većini evropskih zemаljа i ne trebа gа mešаti sа drugim telimа iz drugih oblаsti, kаkvo je i obrаzovаnje.
BIRN: Štа će još, sа аspektа donošenjа prаvne regulаtive, Ministаrstvo učiniti u nаrednom periodu?
Ministarstvo kulture: Dа bi kompletnа oblаst kulture bilа zаkonodаvno zаokruženа preostаje dа pripremimo još Zаkon o muzejimа, Zаkon o nepokretnim kulturnim dobrimа i Zаkon o kulturnom nаsleđu.
BIRN: Koliko će oblаsti nаvedenih u zаkonu kаo kulturnа delаtnost dobiti posebаn Zаkon, i koje su to oblаsti? Nа koji nаčin će biti regulisаne oblаsti koje neće regulisаti posebаn zаkon?
Ministarstvo kulture: Nаkon donošenjа Zаkonа o kulturi, Nаrodnа skupštinа Republike Srbije donelа je sledeće zаkone: Zаkon o zаdužbinаmа i fondаcijаmа, Zаkon o bibliotečko-informаcionoj delаtnosti, Zаkon o stаroj i retkoj bibliotečkoj grаđi, Zаkon o obаveznom primerku publikаcijа, Zаkon o kinemаtogrаfiji i ovih dаnа ide nа skupštinu i očekujemo dа ovog mesecа bude i usvojen Zаkon o аrhivskoj službi i аrhivskoj grаđi.
Svаki od ovih zаkonа nа moderаn, efikаsаn i sа evropskom prаksom usаglаšen nаčin uređuje rаzličite oblаsti u kulturi. Pored togа doneto je više desetinа izuzetno znаčаjnih podzаkonskih аkаtа iz oblаsti kulture.

Dobar primer takvog haosa daju organizatori kulturnih manifestacija koji, na primer, ne znaju kako da primenjuju propise o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Ivan Blagojević živi u pravom košmaru kad je reč o organizovanju međunarodnog džez festivala Nišvil, čiji je direktor. Više je nego apsurdno, kaže on, da za strane izvođače treba da plati doprinose za penzijsko, socijalno i zdravstveno osiguranje.

U junu prošle godine, poreska inspekcija mu je blokirala račun jer nije platio penzioni doprinos za strance. Samo šest dana pre nego što će u avgustu početi festival, račun je odblokiran jer je drugostepena komisija uvažila žalbu festivala da taj porez ne mora da plaća.

Ovaj slučaj je tipična posledica nedostatka jasnih poreskih pravila i njihovog različitog tumačenja, ali i problema u vezi sa regulisanjem dvostrukog oporezivanja sa drugim zemljama, dok ne postoji nikakav zakon koji bi posebno ili makar delimično regulisao materiju muzičkih manifestacija.


„Primetio sam da većina direktora kulturnih manifestacija i ustanova zbog stalnog straha državi plaća sve što se od njih traži…ne brane festival od takvih vrsta otimačina. Lakše je platiti to što se traži jer ste onda zaštićeni…“, kaže direktor Blagojević.

Objavljeno na sajtu Balkan Insight

Pri svemu tome, kaže Blagojević, država se u sopstvenom tumačenju zakona „vadi na (pojedinačne) ugovore o izbegavanju dvostrukog oporezivanja sa drugim zemljama“ koji predviđaju raznolika rešenja i formulacije, pri čemu su „neki zaključeni u doba SFRJ, drugi u doba Savezne republike Jugoslavije, treći u doba Srbije i Crne Gore, a četvrti u doba Srbije.“

Umesto da se bavi tematikom festivala, Ivan Blagojević se bavi proučavanjem finansijskih zakonskih odredaba i zato se zalaže da se jasno zakonski reguliše oblast festivalske delatnosti.

Biljana Zdravković, predsednica Asocijacije međunarodnih festivala umetnosti Srbije dodaje:

„Situacija je alarmantna zato sto se u različitim sredinama, u različitim finansijskim organizacijama, u različitim agencijama, službama i komisijama kontrole, i konsekventno u slučaju različitih revizora i inspektora, odredbe tumače različito, pa je samim tim zabuna veća”.

Biljana Zdravković dodaje da su izvođačke umetnosti, pa tako i festivali, kao sasvim posebna umetnička i kulturna kategorija, ostali na rubu interesovanja zakonodavaca.

PREVELIKE INGERENCIJE MINISTARA
Kulturni radnici su očekivali da će sa demokratskim promenama 2000. godine doći brzo i do promene Zakona o kulturi koji je donet u vreme Slobodana Miloševića, 1992. godine.

Prema rečima profesorke kulturne politike, Vesne Đukić, zakon iz 1992. godine je poništio set zakona iz vremena samoupravljanja koji je imao mnogo bolji strateški pristup kulturnom razvoju.

Dimitrije Vujadinović

Dimitrije Vujadinović


Dimitrije Vujadinović, direktor Balkankult fondacije i ekspert za kulturnu politiku, kaže da je taj zakon iz 1992. bio prevaziđen jer nije odražavao novu situaciju u kulturi, posebno kad je reč o pojavi kompanija i nezavisnog sektora. Otuda je izrada novog Zakona počela 2002. godine uz velika očekivanja.

Vesna Milosavljević, direktorka udruženja građana Seecult iz Beograda, očekivala je da sa novim zakonom iz 2009. godine dođe do radikalnih promena – depolitizacije, veće transparentnosti, izjednačavanja statusa nezavisnog, privatnog i javnog sektora, kao i postavljanja osnova za donošenje novih zakona.

„Posebno značajne poluge su (u vreme donošenja Zakona) bile formiranje Nacionalnog saveta i donošenje Strategije za kulturu na osnovu koje bi onda bile donete lokalne strategije“, kaže ona.

Kulturne radnike je najviše pogodila zakonska definicija Nacionalnog saveta za kulturu, tela koje je nosilac strategije razvoja, a čine ga ugledni umetnici, zaposleni u ustanovama kulture, članovi kulturnih udruženja, akademici i predstavnici nacionalnih manjina.

Vesna Đukić kaže: „Osnovna slabost tog zakona je što Nacionalnom savetu za kulturu nije data nadležnost odlučivanja, nego je ono samo savetodavno telo, a ministar i dalje donosi odluke. To znači da je i dalje na snazi državni model kulturne politike koji je doneo zakon iz 1992. godine, iako smo pre toga imali paradržavni (decentralizovani) model kulturne politike.”

Vujadinović je još oštriji, smatrajući da ovakav Nacionalni savet za kulturu uopšte nije potreban jer je samo „paravan za visoke ingerencije ministra kulture“.

NESKLAD SA POSTOJEĆIM ZAKONIMA

Već tokom javne rasprave o Zakonu o kulturi uočen je problem, kaže Vujadinović, jer je rasprava bila sektorska, nije bilo saradnje kulturnih institucija. Nije bilo dovoljno saradnje između ministarstava, već je po rečima Vujadinovića, zakon donesen resorno, i zato su njegova rešenja od samog usvajanja bila zastarela i administrativna.

Dogodilo se tako da je usvojeni zakon od prvog dana bio većim delom neprimenjiv, protivrečan drugim postojećim zakonima ili ustaljenoj praksi vođenja poslova kulture.

Na primer, umesto zagarantovane sume novca iz budžeta, trebalo je da se veći deo programa javnih institucija finansira putem projekata koji bi bili podnošeni Ministarstvu kulture, pokrajini i lokalnim samoupravama. To je podrazumevalo da se otpusti veliki broj radnika na čije plate odlazi najveći deo novca iz budžeta.

Starosna struktura zaposlenih u ustanovama kulture u 2009. godini
20-29 godina – 4,3%
30-39 godina – 31,3%
40-49 godina – 33,9%
50-59 godina – 21,9%
60 godina i više – 9,3%
Izvor: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka

Naime, novi Zakon je predvideo da svi muškarci koji imaju manje od 20 godina staža i žene sa manje od 17 i po, izgube stalno zaposlenje i pređu na ugovor na određeno vreme u maksimalnom trajanju od tri godine.

Iako je zakonodavac time želeo da postigne konkurenciju dobrih ideja i stimuliše produkciju, kao i da razbije učmalost javnih institucija, to je postalo zakonski nemoguće sprovesti jer Zakon o radu ne dozvoljava da se stalno zaposleni tretiraju na ovaj način.

Dimitrije Vujadinović tvrdi da nacionalne kulturne institucije imaju previše zaposlenih i da zbog toga nema dovoljno novca za kulturne programe, što se dalje odražava na bogatstvo kulturnog života i status slobodnih umetnika. Shodno tome, on kaže da su za rešenje tog problema potrebni podzakonski akti koji bi premostili razlike između Zakona o radu i Zakona o kulturi.

Ministarstvo: Zakoni usklađeni, ispravićemo nedostatke
BIRN: Nа koji nаčin će biti rаzrešenа protivrečnost Zаkon o kulturi i Zаkonа o rаdu?
Ministarstvo kulture Srbije: Što se tiče protivrečnosti između Zаkonа o kulturi i Zаkonа o rаdu, onа ne postoji, jer je Zаkon o kulturi komplementаrni, deo celokupnog zаkonodаvstvа nаše zemlje. Nаpominjemo, dа je potpuno normаlno i očekivаno dа kаdа se donese ovаkаv sistemski zаkon po prvi put, on izаzove rаzličite reаkcije. Isto tаko potpuno je normаlno dа se nаkon određenog vremenа njegove primene, uočeni nedostаci isprаve u proceduri donošenjа izmenа i dopunа zаkonа, što će biti slučаj i sа Zаkonom o kulturi, kаdа će se nedostаci koje on pokаže u prаksi, nа ovаj nаčin isprаviti.

Istraživanje koje je BIRN sproveo u 11 gradova širom Srbije, uključujući Beograd i Novi Sad, pokazuje da je zbog nesklada između različitih zakona, kao i nedostatka posebnih zakona za različite oblasti, većina javnih institucija samo promenila statut i napisala novu sistematizaciju, ali nije došlo do otpuštanja radnika, niti do unutrašnje reorganizacije.

Božidar Đurović

Božidar Đurović

Božidar Đurović, direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, kaže: „Svi ti pomaci koji se čine na menadžerskom planu nemaju pun efekat u situaciji kada smo prisiljeni da finansiramo neradnike koji ne pokazuju ni minimum volje da zarade svoje plate.“
Većina intervjuisanih direktora javnih institucija se slaže da Zakon o kulturi nije imao efekta.

Direktor Kulturnog centra u vojvođanskom gradiću Bela Crkva, Ilija Blanuša, smatra da „novi zakon nije imao nikakvog uticaja“ na poslovanje njegove institucije, a Saša Milivojević, direktor Kulturnog centra u Inđiji, kaže da se uticaj novog zakona o kulturi ne oseća.

„Mi očekujemo posebne zakone čija će primena unaprediti rad kulturnih institucija“, kaže Milivojević.

ČEKAJUĆI POSEBNE ZAKONE – IZDAVAŠTVO U HAOSU
Usvajanje posebnih zakona je bolno dugačak proces. Zakon o kinematografiji usvojen je 26. decembra u Skupštini Srbije, nakon dve godine čekanja. Toliko dugo se čeka da Vlada Srbije usvoji nacrte Zakona o izdavaštvu i Zakona o arhivima i arhivskoj građi.

„Razlog odlaganja je nedostatak komunikacije Ministarstva kulture sa ključnim insituticijama čiji rad zakoni regulišu, kao i sa ostalim akterima od kojih se očekuje da podnesu teret troškova“, kažu akteri kojih se zakon tiče. Često se i različite interesne grupacije nađu u konfliktu oko predloženih rešenja, a smene na čelu ministarstva takođe usporavaju ili potpuno zaustavljaju proces.

I usvojeni zakoni problematični
I kada se Zakon usvoji, kao u slučaju Zakona o kinematografiji, pitanje je koliko se može primeniti, jer su načini finansiranja nerealni. Predviđeni finansijeri kinematografije, na primer, Republička radio difuzna agencija, RRA, i Republička agencija za telekomunikacije, RATEL, već najavljuju da neće moći da izdvoje predviđeni novac.

Dobar primer je zamrzavanje nacrta Zakona o izdavaštvu, čije je usvajanje odloženo delimično zbog sukobljenih interesa, delimično zbog smene na čelu ministarstva.

„Nacrt zakona je napisan 2001. godine kada je ministar kulture bio Branislav Lečić“, podseća Zoran Hamović, specijalni savetnik bivšeg ministra kulture Nebojše Bradića. Tada je ministarstvo naručilo izradu nacrta od nevladine organizacije Centar za unapređivanje pravnih studija.

Tek se 2009.godine formira radna grupa na čelu sa Vladimirom Vodinelićem, čiji je zadatak da prilagodi postojeći nacrt trenutku i ponudi ga na javnu raspravu. Tokom 2010. su održane četiri javne rasprave u četiri grada u Srbiji, a najavljeno je tada da će se ovaj zakon usvojiti u paketu četiri zakona, od kojih se tri odnose na bibliotekarstvo.

Ali, kada je nacrt izašao na javnu raspravu, Udruženje izdavača i knjižara Srbije se pobunilo, tvrdeći da nije bilo konsultovano. U pismu objavljenom na sajtu Udruženja, navodi se da njegovi predstavnici šest meseci nisu uspeli da se sretnu sa ljudima iz ministarstva.

Vuk Vukićević, generalni sekretar Udruženja izdavača i knjižara kaže:

„Veliki problem je što struka nije konsultovana ni pre ni tokom rada na tekstu Zakona. Do danas jedino nacionalno udruženje izdavača i knjižara, koje broji 120 članova i legitimni je predstavnik srpskog izdavaštva u Međunarodnoj asocijaciji izdavača, ništa ne zna o izmenama u tekstu nacrta zakona koji treba da reguliše upravo izdavaštvo i knjižarstvo. Da li je prirodno donositi Zakon o izdavaštvu bez uvažavanja mišljenja izdavača?“
amović, međutim, osporava optužbe, tvrdeći da su svi akteri u izdavaštvu imali priliku da reaguju na tekst nacrta: „Udruženje izdavača i knjižara nije bilo zadovoljno zato što nije javno konsultovano. Njihove primedbe su bile besmislene i njihov nastup je bilo samo skretanje pažnje na sebe.“

Tokom javne rasprave, takođe se pojavio problem finansiranja budućeg Centra za knjigu, preko koga bi Narodna biblioteka Srbije, između ostalog, koordinirala poslove otkupa knjiga za biblioteke. To je uloga koju sada ima Ministarstvo kulture preko komisije koju samo formira.

U vezi sa Centrom su se pobunile dve javne ustanove, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i Službeni glasnik, jer nisu želele da odvoje tri odsto svog budžeta za ovu instituciju, tvrdeći da bi ih to dovelo do bankrota. Direktor Službenog glasnika Slobodan Gavrilović, na okruglom stolu održanom u novembru 2010. rekao je da bi uz obavezno izdvajanje od tri odsto Glasnik imao godišnji gubitak od oko 20 miliona dinara.

Miloljub Albijanić, direktor Zavoda za udžbenike, takođe se ne slaže sa izdvajanjem novca, a pritom mu je nejasna i uloga Centra. Sreten Ugričić, direktor Narodne biblioteke, koja bi na osnovu nacrta zakona trebalo da rukovodi Centrom za knjigu, predložio je da se novac pribavlja iz TV pretplate, lutrije i sličnih izvora, ali nijedan od ovih predloga nije prošao.

Hamović, međutim, tvrdi da su mnoge primedbe uvažene, da je nacrt zadovoljavajući, i krivi novi sastav Ministarstva kulture što je donošenje zaustavio tako što je, iz paketa četiri zakona o knjizi, na doradu izdvojio ovaj o izdavaštvu.

„Ako je izvađen iz paketa da bi se popravio, zašto do sada te izmene nisu učinjene? Dok se na zakonu radilo, svi su pitali kada će zakon izaći, a kada je proces zamrznut, niko više ne postavlja to pitanje“, dodaje Zoran Hamović.

Izdavači tvrde da u odsustvu zakona na tržištu vlada haos – nema kriterijuma koji utvrđuju status izdavača, nema dovoljno budžetskog novca za otkup knjiga za biblioteke, piraterija caruje, država oporezuje knjigu i osiromašuje izdavače dodatnim dažbinama. Oporezuje se i materijal i grafička oprema iz uvoza, a ne pravi se razlika u oporezivanju naučne literature i šunda.

Ministarstvo: Novi zakon o izdavaštvu
BIRN: Nаcrt zаkonа o izdаvаštvu još nije poslаt Vlаdi nа usvаjаnje. Koji je rаzlog? Štа je potrebno poprаviti u tom dokumentu?
Ministarstvo kulture Srbije: Nаcrt je u jаvnoj rаsprаvi tokom 2010. osporen u osnovnim rešenjimа i u nаrednom periodu će se pristupiti pripremi novog Nаcrtа.

Zoran Kolundžija, predsednik Udruženja izdavača i knjižara Srbije i vlasnik izdavačke kuće Prometej iz Novog Sada, opisuje trenutnu situaciju: „Improvizuje se, formira se Nacionalni savet za kulturu bez ijednog izdavača, izlaze šljampave knjige, potpisuju se kao urednici snaje, sestre, izmišljeni rođaci… Kupce obmanjuju, a prevaranti ili prodavci loše robe odnose novac sa tržišta.“

On nije zadovoljan količinom novca koju Srbija izdvaja za otkup knjiga, navodeći da druge zemlje sa manje stanovnika izdvajaju višestruko veće iznose za tu namenu.

„Izdavači uplate kroz PDV najmanje dve milijarde dinara (20 miliona evra), a država sa velikim ustezanjem za otkup knjiga odvoji 100 miliona dinara (milion evra), a za subvencije zaista mizeran novac. Poređenja radi, Hrvatska nikad ne odvaja manje od pet milona evra za razne oblike podrške knjizi.“

Za Žarka Čigoju, vlasnika izdavačke kuće Čigoja štampa, iz Beograda, najveći problem je u knjižarskom monopolu koji sada postoji, jer „ako isti čovek proizvodi knjigu, pa napravi lanac prodavnica u kojima ih prodaje, onda on dolazi u mogućnost da svojim knjigama da prednost, a to je monopol.“

Takođe, Čigoja je nezadovoljan što se knjige oporezuju, kao i oprema koja, usled nedostatka domaće ponude, mora da se uvozi u Srbiju. On ukazuje da se do 2000. godine nije plaćao porez na mašine i grafičku opremu, i dodaje da smo 70 godina pre toga imali tradiciju da se nije plaćao porez na knjigu, a sad se plaća.

„Takođe, problem je što sada od svakog naslova pet primeraka dajemo Narodnoj biblioteci, bez ikakve naknade, a sa druge strane, za CIP broj plaćamo oko 30 evra po naslovu. Dakle, svake godine damo oko 500 knjiga, i oko 3 000 evra državi, a to je ukupno oko 8 000 evra”, dodaje on.

Vuk Vukićević, generalni sekretar istog udruženja, smatra da se novac Ministarstva kulture namenjen knjizi pogrešno i neefikasno usmerava.

Ministarstvo: Ne predstavljamo izdavače
BIRN: Iz kog rаzlogа Ministаrstvo kulture ne nаstupа zаjednički sа Udruženjem izdаvаčа i knjižаrа nа sаjmovimа?
Ministarstvo kulture Srbije: Ministаrstvo nа međunаrodnim sаjmovimа knjigа predstаvljа nаše pisce i nаšu kulturu, а ne izdаvаče.

„Biblioteke nemaju dovoljan broj novih knjiga jer su sredstva koja se izdvajaju za otkup nedovoljna, a određene vrste publikacija, kao što su stručne knjige i enciklopedije, uopšte se ne otkupljuju od izdavača. Zbog toga građani u malim mestima često nemaju nikakvu mogućnost pristupa značajnim izdanjima. Istovremeno, za nastupe na sajmovima u inostranstvu se troše stotine hiljada evra“, smatra Vukićević.

Nastup na sajmovima je bolna tačka neslaganja između Ministarstva kulture i udruženja izdavača. Na Sajmu knjiga u Frankfurtu, Srbija već dve godine ima dva odvojena štanda sa dva zavađena tabora, koji su 2011. bili okrenuti leđima jedan drugom. Jedan štand plaća ministarstvo, a drugi izdavači.

„Ukoliko će Zakon stvoriti uslove za rešavanje ovih problema, onda bi ga trebalo što pre doneti“, mišljenja je Vukićević.

POZORIŠTA BEZ ZAKONA

Krov zgrade pozorišta u Subotici urušio se još 2001. godine i od tada ono svoje predstave izvodi na gostovanjima ili u alternativnom prostoru u napuštenoj fabrici.

U Vranju, pozorište je počelo da se gradi još 1974. godine u sklopu zgrade Doma kulture. Zdanje, koje su samodoprinosom podigli građani Vranja, nikada nije dovršeno, dok se predstave, umesto tamo, izvode u zgradi podignutoj početkom prošlog veka sa kapacitetom od samo 300 mesta i bez moderne opreme. Za to vreme, dvaput veći i savremeniji objekat propada.

Direktor pozorišta Nebojša Cvetković kaže da oprema za osvetljenje i zvuk u postojećem pozorištu nije obnavljana trideset godina. Rezultat toga je da u Vranju mogu da se igraju manje zahtevne predstave, iako je ovaj grad domaćin festivala „Borini pozorišni dani“.

Gordana Ristić, direktor nevladine organizacije Generator iz Vranja, uz ironiju kaže da još čuva priznanicu na kojoj piše „samodoprinos građana Vranja za izgradnju Doma kulture“.

Pozorišta u Subotici i Vranju nisu jedini primer devastirane pozorišne insfrastrukture. Slična slika je širom zemlje, dok je bolja situacija u Beogradu ili Novom Sadu, čija su pozorišta mahom renovirana posle 2000. godine. Nesrazmerno ulaganje u prestoničke teatre, što se u unutrašnjosti naziva gorko „beogradizacijom“, ne znači, međutim, da su u prestonici pošteđeni drugih problema. Prema rečima upravnika nekih beogradskih pozorišta, budžeti su 2011. godine bili smanjeni za 30 do 40 odsto u odnosu na 2010. godinu, što je dovelo do štrajkova, a neke od pozorišta na rub bankrota.

Beogradska pozorišta sa znatno smanjenim budžetima
Pozorište na Terazijama dobilo je prošle godine 12 miliona dinara, što je 40 odsto manje u odnosu na 2010. „Mesečno nam nedostaje oko 2,5 miliona dinara”, kaže Mihailo Vukobratović, upravnik Pozorišta na Terazijama.
Budžet je smanjen i Ateljeu 212, koji je za osam premijera, festival Mucijevi dani i ostala izvođenja na tri scene, dobio 15 miliona dinara, odnosno 30 odsto manje nego 2010. „Trenutno radimo tri predstave koje sami finansiramo, a otkazivanje predstava uprkos svemu ne planiramo“, izjavio je Kokan Mladenović, upravnik Ateljea 212.

Očekivalo se da će Zakon o kulturi efikasnije usmeriti novac iz budžeta na razvoj kulturnih institucija, pa i pozorišta, dovesti do smanjenja broja zaposlenih u javnim pozorištima, oživeti unutrašnjost, a da će nezavisnom sektoru otvoriti veći prostor.

Ali, Zakon o kulturi iz 2009, kažu direktori pozorišta, nije uvažio specifičnosti ove umetnosti – od načina planiranja, preko javnih nabavki, pa do zapošljavanja kadrova, i nije primenjiv, posebno zbog suprotnosti sa Zakonom o radu. Poseban zakon ili podzakonski akti su neophodni da bi se problemi u poslovanju otklonili.

 Ljubica Ristovski,direktorka narodnog pozorista u Subotici


Ljubica Ristovski,direktorka narodnog pozorista u Subotici


Ljubica Ristovski, direktorka Narodnog pozorišta u Subotici, kaže: „Zakon o radu, koji je ipak bazičan zakon, ne dozvoljava zapošljavanje na tri godine, niti obnavljanje angažmana na taj period. Prema tome, vi direktno kršite jedan bazičan zakon i s kim god da sklopite takvu vrstu ugovora, on može da vas tuži i da ga sud prosto vrati na radno mesto.“
Ona dodaje da su joj ruke vezane jer nema posebne regulative o pozorištu koja bi definisala šta su stručni, a šta umetnički poslovi, i na taj način napravila sistematizacija.

„To je Ministarstvo kulture trebalo u tom podzakonskom aktu da definiše. To nije učinjeno. Dakle, mi ne možemo ništa da uradimo.”

BIRN: Dа li će i nа koji nаčin biti prаvno regulisаn rаd pozorištа?
Ministarstvo kulture Srbije: Oblаst pozorištа je аdekvаtno regulisаnа Zаkonom o kulturi i nemа potrebe dа se donosi posebаn zаkon zа ovu oblаst.

Poslednji put se o posebnom zakonu o pozorištima javno raspravljalo još 2002. kada je tadašnje ministarstvo, na čelu sa Branislavom Lečićem, preuzelo nacrt koji su sačinili dramski umetnici.

Nacrt nikad nije dospeo do skupštine, niti ga je usvojila vlada. Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića 2003. i smena vlasti koje su usledile, zakon je zaboravljen.

Aleksandar Milosavljević, direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, kaže: „Zakon o kulturi čekao sam decenijama. Očekivao sam i zakon o pozorištu. Duboko sam uveren da je i to trebalo uraditi…”

On opisuje Srpsko Narodno pozorište kao mastodonta koji, zbog komplikovanih i sukobljenih zakona i neprilagodjenih uredaba, ne može da reaguje na promene koje se dešavaju na nivou svetskog teatra.

„Želeli bismo da sa manje napora i para lakše funkcionišemo. Birokratska mašina trenutno ne može da se kontroliše i želimo da se to promeni.“

Zaboravljeni nacrt zakona o pozorištima
Godine 2001. je poslednji put pokušano da se reši pitanje neravnomernog razvoja. Tada je predloženo stvaranje nacionalne mreže teatara. Nacrt zakona je poslat na javnu raspravu, ali je proces zaustavljen 2003. godine kada je ubijen premijer Zoran Đinđić i od tada se više ne spominje. Usledile su stalne smene u Ministarstvu kulture, pa nije bilo kontinuiteta da bi se takav zakon usvojio, objašnjava Branislav Lečić, glumac i ministar kulture iz vremena kada se nacrt zakona o pozorištu pravio.
„Radni naslov zakona je bio ‘Srbija – naš glavni grad’. Hteli smo da umrežimo sva pozorišta u Srbiji… Repertoar bi se određivao godinu dana unapred. Vranje bi medijski i novčano bilo tretirano isto kao i Atelje 212. Kada smo napisali radni nacrt bilo je dva sastanka sa predsednicima opština, direktorima domova kulture i kulturnih ustanova. Međutim, premijer je ubijen i sa time se stalo.“

Zakon o kulturi se osporava i zbog propisa da će status institucije od nacionalnog značaja biti uskraćen onima koji loše posluju. To, prema njegovima rečima, znači da bi umesto uprave ispaštale insitucije jer bi izgubile mogućnost finansiranja iz budžeta.

Milosavljević dodaje da Zakon o kulturi ne predviđa jasno kriterijume po kojima će neka pozorišta biti komercijalna, a druga subvencijama biti zaštićena od tržišta…

Božidar Đurović, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, kaže da je pozorištu potreban poseban Zakon: „Logično bi bilo da oblast pozorišta bude i posebno pravno uređena, pod ‘krovom’ opšteg Zakona o kulturi. Tu treba imati u vidu i to da se Narodno pozorište po mnogo čemu razikuje od organizacije gradskih teatara, što otvara prostor da razmišljamo i o posebnom Zakonu o Narodnom pozorištu kakav je Srbija imala još u 19. veku.”

Postojeća pravna regulativa ne odgovara prirodi rada u pozorištu.

Javna pozorišta se tretiraju kao insitutucije državne uprave, a uredbe koje regulišu poslovanje i zapošljavanje u javnim insitucijama nisu adekvatne za pozorišta.

Branislav Lečić ukazuje na problem teškog položaja glumaca:
„Oni koji su na plati, dobijaju siću. Glumac koji je u stalnom angažmanu može samo da zaradi ako ne igra u svom pozorištu. Ako je zauzet, nema para, a ako luta i leti, on se ne trudi da dosegne kvalitet, već samo hoće da zaradi. Zakon o pozorištu bi u biti promenio stvari nabolje.“

„Narodno pozorište trenutno radi na osnovu Zakona o kulturi, Zakona o radu, Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama kulture čiji je osnivač Republika Srbija, Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, i Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama“, pojašnjava Đurović.

Maša Mihailović, upravnik Beogradskog dramskog pozorišta, čiji je osnivač Grad Beograd, kaže da postoji realan problem u programskoj delatnosti gde sve mora da prođe kroz javne nabavke i tendere što, kada je autorski ili izvođački rad u pitanju, nije baš lako primenljivo.

„Javna pozorišta najviše pate zbog Uredbe o koeficijentima koja određuje plate zaposlenih“, dodaje Aleksandar Milosavljević, upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Po njegovom mišljenju, ova uredba ne uvažava specifičnosti funkcionisanja dve velike nacionalne teatarske institucije, kakve su Srpsko narodno pozorište i beogradsko Narodno pozorište.

„Uredba, naime, ne predviđa neka zanimanja koja ova dva pozorišta imaju, a ne postoje u drugim pozorištima. Niskim koeficijentima se degradiraju zanimanja koja su izuzetno važna za teatar. Uredbu, dakle, treba ukinuti ili je radikalno promeniti…”

Kako tvrdi Božidar Đurović, probleme koji su vezani za specifičnost rada u pozorištu mogao bi da reši poseban Zakon o pozorištima.

„Rešio bi sve probleme koje krovni Zakon o kulturi ne prepoznaje kao specifičnosti procesa rada u pozorištu, a koje diktira kompleksan proces stvaranja pozorišne predstave, dakle od tehnike, preko angažmana velikog broja autora i umetnika različitih profila, pa do osobenosti izvođača”, kaže on.

Iako je novi Zakon o kulturi na papiru izjednačio nezavisni sektor sa javnim institucijama i kulturnim centrima, u praksi nije došlo do toga. Nezavisna pozorišta su priželjkivala da će se takmičiti za fondove ravnopravno sa javnim pozorištima, te da će bolji program odneti pobedu. Ali, i dalje javna pozorišta dobijaju neuporedivo veći i zagarantovan novac koji, umesto u programe, mahom odlazi na plate zaposlenih i održavanje zgrada.

Nela Antonović, direktorka nezavisnog pozorišta Mimart iz Beograda, registrovanog kao organizacija civilnog društva, smatra da se neravnopravnost javnih i nezavisnih pozorišta prilikom konkurisanja za državna sredstva, ogleda u tome što se pri selekciji programa jednih i drugih koriste različiti kriterijumi.

Dok se na konkursu biraju programi nezavisnih pozorišta na osnovu kvaliteta koji nude, programi javnih pozorišta se finansiraju po automatizmu.

„Zakon bi trebalo da objedini kulturnu ponudu bez obzira da li se radi o institucijama, kulturnim centrima ili nezavisnim pozorištima“, kaže Nela Antonović.

Po njenom mišljenju, za pozorišta je neophodan poseban zakon jer sadašnja situacija usporava kreativni umetnički rad.

„Takav zakon bi doveo do priznavanja istraživačkog pozorišta kao važnog faktora razvoja kulturne politike, povećanja vidljivosti u medijima, lakšeg funkcionisanje, veće produktivnosti, pronalaženja prostora za izvođenje predstava, kao i do ravnopravnosti na javnim konkursima o sufinansiranju projekata u kulturi”, kaže Nela Antonović.

KULTURA I POLITIKA

Kulturni radnici veruju da, pored unutrašnjeg gloženja i nedostatka novca, pravi razlog za sporo usvajanje zakona treba tražiti u činjenici da je kultura političarima na poslednjem mestu.

Za pravo im daje uporedna analiza stranačkih programa koja pokazuje da najveći broj stranaka ili uopšte nema razvijen kulturni program, ili je on šturo izložen. Iznimku donekle čine partije u opoziciji koje svojim predlozima pokušavaju da privuku glasače uoči izbora. Kod opozicionih stranaka, gde je nacionalni program fokus političke borbe, takav stav se preliva i na kulturu, a tu se često ističe očuvanje srpske kulturne baštine na Kosovu, saradnja sa Rusijom, itd. Čak i kada su partije u programima detaljno razvile svoje viđenje, to po sebi i nije garant da bi to viđenje moglo da bude prihvaćeno od strane kulturnih radnika. Takođe, praksa je pokazala da programi stranaka, jednom kad se nađu na vlasti, ostanu puko slovo na papiru.

Demokratska stranka, koja predstavlja stožer vladajuće koalicije, u svom programu, kao i u Nacrtu plana razvoja Srbije do 2020, ne samo da za kulturu ne odvaja poseban odeljak, već reč „kultura” spominje tek nekoliko puta, zalažući se za „ukidanje administrativne kontrole nad kulturom, naukom i privredom”.

Iako su iz redova Ujedinjenih regiona Srbije i G17 Plus u poslednje četiri godine regrutovani svi ministri kulture, program saveza tek u nekoliko rečenica spominje mogućnost da „regioni mogu da budu osnivači kulturnih institucija, kao i da budu nadležni za razvoj kulture i zaštitu kulturnih dobara”. Tu se predlaže da kultura bude jedan od obaveznih resora svake regionalne vlade.

Socijalistička partija Srbije ima nešto obimniji kulturni program koji prepoznaje potrebu za stabilnim izvorima finansiranja kulturnih programa. Ona se zalaže za saradnju državnih ustanova sa udruženjima i nevladinim organizacijama, predstavljanje nacionalne kulture u inostranstvu, kao i očuvanje kulturne baštine na Kosovu.

Srpski liberali su kulturi posvetili zaseban deo u programu pod nazivom „Drugačija Srbija”. Oni predviđaju sveoubuhvatnu reformu u oblasti kulture koja bi stvorila uslove za tržište kulturnih delatnosti, transparentnu i usmerenu pomoć države, kao i za zaštitu autorskih prava. Liberali se zalažu za usvajanje kulturne strategije, kao i ulaganje u razvoj novog modernog stvaralaštva.

Srpski pokret obnove vidi učlanjenje Srbije u EU kao „šansu za afirmaciju srpske kulture”, a spominje se potreba za kulturno-naučnom saradnjom sa Rusijom.

U problematiku kulture najdetaljnije ulazi najveća opoziciona partija, Srpska napredna stranka (SNS), koja se zalaže za „izmenu zakona o kulturi i pisanje novog zakona“, donošenje zakona o donatorstvu i mecenarstvu, borbu protiv korupcije u kulturi, preispitivanje finansiranja domaće filmske produkcije, reorganizovanje i reformu javnih institucija iz oblasti kulture.

U Demokratskoj stranci Srbije smatraju da je neophodno doneti kulturnu strategiju i sa njom lokalne kulturne strategije. Zalažu se sistematsko čuvanje, istraživanje i promovisanje kulturnih i duhovnih tekovina srpskog naroda, „posebno na Kosovu i Metohiji“, kulturnu saradnju s Republikom Srpskom, kao i zaštitu srpskih kulturno-istorijskih spomenika na prostoru bivše SFRJ.

Bez obzira na razliku u programima, stručnjaci za kulturnu politiku ne veruju da će predstojeći izbori doneti promene u tretmanu kulture.

Dimitrije Vujadinović komentariše da je, uprkos tome što je 2009. donesen novi Zakon o kulturi, ostala stara i nasleđena praksa u kojoj ministar kulture ima velike ingerencije, finansiranje i odlučivanje je centralizovano, a nezavisni sektor nije ravnopravan sa državnim istitucijama.

On zaključuje: „Nema političke volje da se donesu podzakonska akta jer je kultura političarima na poslednjem mestu. Političke elite ne vide mogućnosti razvoja kulture, ne samo ekonomske, već i njen kreativni potencijal. Zato nije za čuđenje što je Srbija zemlja sa najvišim odlivom mladih, ambicioznih i kreativnih ljudi. Sa druge strane, imamo prezaposlenost u nacionalnim institucijama i nedostatak fiskalnih, ekonomskih i carinskih olakšica koje bi mogle oživeti kulturnu produkciju“.