Intervju, Florans Artman: KOME SMETA MOJA KNJIGA?

Florans_Artman_03_u_296989601Novinarka, portparolka, spisateljica, optuženica. To je put koji je Florans Artman prošla od početka ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Nekadašnja portparolka Tribunala u Hagu nakon završetka šestogodišnjeg rada ponovo se našla u ovoj instituciji, ali ovog puta kao optuženica. Razlog je bila knjiga „Mir i kazna“, u kojoj je opisala tajne sporazume sa osumnjičenima za ratne zločine, prikrivanje dokaza, nepotizam u samom sudu i sumnju u trgovinu Zapada s Kosovom. Zbog toga je Florans Artman, kojoj u e-mail potpisu stoji Summun jus summa injuria (Kadija te tuži, kadija ti sudi), suočena sa mogućom kaznom od sedam godina zatvora i 100.000 dolara globe

Razgovarao: Peđa Popović

*Da li ste očekivali da se nađete u ulozi optuženika dok ste pisali knjigu?
Nikako. Nisam mogla očekivati da će se baviti pisanjem optužnice protiv mene i da ću se naći u istoj ulozi kao optuženici koji su učestvovali u ratu i zločinima. Još kao novinarka počela sam da radim na ovom poslu, a sud je još u osnivanju priznao ulogu novinara, NVO-a i ostalih aktera koji prate i beleže kršenje međunarodnog ili ljudskih prava.

*Da li ste se pokajali zbog iznetih podataka?
Neću da odgovorim na to pitanje, jer sudije čitaju sve što kažem.

*Da li je možda u pitanju bila lična osveta bivših kolega?
Ne smem da komentarišem. Nešto se može pročitati kroz podneske koje su pisali moji advokati.

*Kako ste se osećali kada ste seli klupu u Hagu na kojoj sede optuženici za ratne zločine?
Klupa je, u stvari, stolica i udobnija je od klupe. Sedenje na toj strani je za mene neprihvatljivo, a još je strašnije što se nalazim u predmetu Milošević. To mi je paradoksalno. Apsurdno. Nemam osećaj da sam ja lično u sudu. Ne bih zalazila u detalje, ali kao da to nisam ja, kao da sam u trećem licu. Zbog opisivanja njegovog kriminalnog sistema Slobodan Milošević me je izbacio iz Srbije 1994. godine, a Karadžić s njegove teritorije 1993. Sada znam da je moje tadašnje pisanje smetalo i nekim međunarodnim faktorima tokom rata, iako je sve što sam objavila bilo tačno. I ponovo moje pisanje smeta – ovog puta sudu.

*Slučaj je zatvoren za javnost, tako da se ne zna puno o detaljima. Koji su razlozi vaše žalbe?

Moji advokati su to detaljno opisali u nekoliko podnesaka. Uglavnom su ukazali na to da je optužnica podignuta bez upoznavanja sudija sa oslobađajućim elementima. Sve za šta me terete, već je objavilo žalbeno veće nakon 2005. godine, ali i sada kad su upoznati s time – ne odustaju od postupka. Radi se o sukobu interesa i velikom kršenju zakona. Sebe često čujem da kao optuženik kažem jao, nepravedan sud, kao i svaki optuženik. Nažalost, brojni dokazi se vode kao poverljivi, tako da javnost ne može da ih vidi i proceni da li su kršena moja prava, kako tvrdimo, ili ne. Takođe, ima i raznih niskih udaraca. Od onih poput pitanja oko mojih godina. I to javno, iako sam žena. Apsurdno. A s druge strane, ne pitaju me koja je moja profesija, jer žele da zataškaju da sam novinarka. Vode me kao „bivšu portparolku“. Nisam znala da je profesija biti „bivši“. Izvinite, ali ja sam novinarka.

*Preti vam kazna zatvora od sedam godina i plaćanje globe u iznosu od 100.000 dolara?
Podizanjem optužnice to se pojavilo kao realna pretnja tako da nije pitanje plašiti se ili ne. Ako sistem funkcioniše kako treba, onda neću biti kažnjena. Ali ne znam da li će funkcionisati. Do sada nije. Zavisi od prirode i motiva tužbe.

*Ipak, neki od optuženika u Tribunalu vas željno očekuju?
Čula sam da mi prave mesta, ali mislim da ću ih razočarati.

*Šta bi za vas značilo ukoliko izgubite proces?
Postavlja se pitanje kako će sud ograničiti pravo na informaciju, pravo na transparentnost postupka, pravo žrtve da zna istinu? Kako to da nemam pravo da pišem o nečemu što je javno i od javnog interesa? U više navrata je rečeno mojim advokatima da je ovo ne samo ozbiljan predmet već da ga treba gledati poput predmeta u kome se tretiraju ratni zločini. Da sam optužena za klevetu, mogla bih lako da se odbranim jer je ono što sam pisala – tačno.

florans knjiga*Koliko ste mogli da budete objektivni u pisanju knjige?
Teško je meni da sudim. Potrudila sam se da imam distancu. To je tema kojom sam se bavila i pre Tribunala a koja predstavlja celokupnu sliku vezanu za događaje u bivšoj Jugoslaviji tokom devedestih godina, kao i za formiranje Tribunala 1993/’94. Koristila sam svoja profesionalna iskustva i potrudila se da kao novinar imam neophodan odmak. Srećom, u Tribunalu nisam bila profesionalac poput istražitelja ili policajca, tako da mi je i to veoma pomoglo, a da li sam uspela ili ne u meri objektivnosti – to ne mogu ja da ocenim.

*Šta su vam rekli oni koji su pročitali knjigu?
Ne sećam se da mi je neko postavio pitanje objektivnosti, odnosno neobjektivnosti. Knjiga je zbir iskustava: bila sam neposredni svedok rata i upoznala Hag iznutra. Ta pozicija je jasna i nije sakrivena. U bivšoj SFRJ kritike nisu bile toliko vezane za knjigu, već za mene. Mnogi nisu znali da da sam izveštavala tokom rata, mislili su da sam sve vreme radila u Tribunalu… Prošle jeseni, recimo, bila sam prvi put u memorijalnom centru Ovčara i jedan čovek mi je zamerio što sam došla, jer sam radila za Tužilaštvo koje je optužilo Antu Gotovinu. On nije znao da sam sa koleginicom locirala i objavila vest o ovom zločinu, pošto UN i pored činjenice da je znao za nestale ljude iz vukovarske bolnice ništa nije preduzeo. Čovek me je povezao sa Gotovinom koji nikad nije kročio u Vukovar ili Istočnu Slavoniju tokom 1991. godine. Opet, neki drugi ljudi su prihvatili knjigu kao kritiku rada Tribunala – verovali su da je u pitanju politički sud, što smatram vrlo netačnom tvrdnjom jer sam i u knjizi pokušala da objasnim kompleksnost i konflikt između politike i pravde u nekim vrlo konkretnim primerima.

florans1*Recimo?
Imala sam priliku da opišem okruženje i posebnost u kojima su radili prvi sudovi za ratne zločine. Prvi put se dogodilo da imamo institucije koje mogu da primenjuju međunarodne konvencije i međunarodno humanitarno pravo. Poput nekog vanzemaljca usred međunarodne politike!Trebalo je videti da li će Tribunal biti prihvaćen kao komponenta međunarodne politike ili kao smetnja. Sve ovo je bilo potrebno prostudirati jer je masovnih zločina bilo i u drugim zemljama, a ne samo u Ruandi i bivšoj Jugoslaviji. Sud je imao veliki problem i zbog težnji međunarodnih diplomata da postignu mir bez rešavanja pitanja zločina, tako da se nametnulo i pitanje: mir ili pravda? Sud je od početka radio u okolnostima koje su vrlo teške jer su imali protiv sebe sve lokalne vlasti u regionu gde su zločini počinjeni, pa je opstrukcija bila česta.

*Da li je institucija Tribunala put kojima se mogu rešavati problemi?
Mislim da Tribunal ne može da rešava probleme. Tribunal se bavi ličnom odgovornošću i pomaže u saznavanju delova istine. Ne cele, već po predmetima. To su delići koji su bitni ali ne daju kompletnu sliku. Daju samo početnu tačku za dalja istraživanja, bila ona novinarska, sociološka, istorijska. Tribunal ne rešava ni suočavanja sa prošlošću kao ni pitanje potpunog priznavanja statusa žrtve koja bi bila prihvaćena od strane društva i kojoj bi bio omogućen povratak dostojanstva. Takođe, ne rešava ni pitanje pomirenja. To su faze koje treba rešavati na različite načine. Recimo, to se može postići primenom restorativne pravde (nastoji da žrtvi u procesu da apsolutni primat, kao i da počinioca navede da suočen sa žrtvom, osim što će od države biti kažnjen, bude doveden u situaciju da dobrovoljno nastoji da nadoknadi štetu na svaki pogodan način), kao i uz pomoć posrednika koji bi trebalo da upoznaju javnost, odnosno društvo, sa tim događajima. Ako neko hoće da ostane slep i gluv, ne treba mu nikakav izveštaj sa suđenja. Naravno, politička elita može dosta da pomogne, makar time što neće svakog optuženika nazivati nacionalnim herojem.

*Kakvo je vaše iskustva u radu sa političkim elitama?
Sve je zavisilo od zahteva Tribunala. Što su zahtevi bili veći, to su države bile manje kooperativne. Većina vlasti u regionu nema interes da se sazna šta se zaista desilo. Saradnja je bila forisirana uz pokoji izuzetak. Proces koji je počeo u Hagu nastaviće se pred lokalnim sudovima i to bi države trebalo da iskoriste kao breaking point. Da se prizna šta je urađeno i napravi čisti početak. Što kasnije to urade, biće teže.

*Najavljeno je formiranje regionalnog komiteta za ratne zločine (REKOM), koji bi trebalo da nastavi posao Tribunala. Koje su specifičnosti sa kojima će se suočiti REKOM?
Specifičnost je u činjenici da su zločini počinjeni na području više država nastalih raspadom SFRJ. Ako ostanemo zatvoreni u današnje nacionalne okvire, nikada nećemo otkriti prave činjenice. Najveći problem će biti kako ujediniti sva ta društva i sisteme gde već svako piše svoju verziju istorije, konfilktnu za drugu stranu. Svako gleda svoj pupak, svoju priču, svako tvrdi da je žrtva, nikad zločinac. To je velika prepreka i smatram da Evropa tu može da pomogne. Da ohrabri političke i intelektulane elite da se društva suoče sa prošlošću. Mislim da je to njihova dužnost jer je na tim principima stvorena Evropa. Ako se to ne bude radilo, nove generacije, od kojih su neke već vaspitane u duhu negiranja tuđe istorije, nosiće odgovornost na svojim plećima. Prva generacija posle rata u Nemačkoj se oslobodila toga, jer se nije čekalo. Istina im je odmah rečena, suočili su se sa nacističkim nasleđem. Što društvo više čeka na istinu, sve je komplikovanije i bolnije.

*Kako ide prodaja knjige?
U Hrvatskoj odlično. Tačnije, izdanje na hrvatskom. Mada to ne znači da su kupci samo iz Hrvatske, ima ih i iz Srbije.

*Zašto, kada postoji i srpsko izdanje?
Postoji, ali ne znam gde. Niti je bilo promocije, iako je bila dogovorena. Mnogi ljudi iz Srbije mi se žale da nisu uspeli da nađu knjigu, već su morali da idu u Hrvatsku ili Bosnu po svoj primerak. Iskreno, ne znam kako ide prodaja, niti da li je knjiga uopšte bila u prodaji. Ja sam dobila samo jedan primerak.

*Da li je u pitanju loša distribucija, teorija zavere ili nešto treće?
Ne znam. Ljudi su mislili kako nisam želela da promovišem knjigu u Srbiji, ali istina je da izdavač ništa nije organizovao. Ne znam ni koliko je prodato knjiga, nikakav izveštaj nisam dobila ni posle godinu dana. Pitala sam neke posrednike, ali sam ostala bez odgovora.

*Da li je knjiga do sada prevedena na engleski?
Ne. Do sada su prevedene tri stranice i to zahvaljujući Tribunalu.

*Dok su proteklih godina svi očekivali hapšenje Ratka Mladića pa tek onda Radovana Karadžića dogodilo se obrnuto, baš onako kao ste najavljivali. Mislite li da Mladić imao bolju logistiku ili nešto drugo?
Nema to veze sa logistikom, već sa politikom. Mladić je oficir armije koja ima glavni štab u Beogradu, a Karadžić je bio samo posrednik koji je angažovan za ulogu u politici, koji je radio po naređenju. Bio je podređen Beogradu i podržavao zločine. Mladić je, pak, karika sistema. On je podređen Beogradu sve vreme.

*Mislite li da je Mladić i dalje u Srbiji?
Pretpostavljam. Bio je godinama ovde.

*Da li ćete se odazvati pozivu Radovana Karadžića da budete svedok odbrane?
Neću. Ne zove me da svedočim o onome za šta je optužen, već da od toga pravi svoju medijsku promociju.

*Koliko pratite suđenja u Tribunalu danas?
Neredovno. Nemam vremena.

*Dok se za Gotovinu i Karadžića očekuju zatvorske kazne, dosta se spekuliše oko oslobađajuće presude za Šešelja. Da li očekujete takvu presudu?
Ne smem da komentarišem pošto je predmet u toku. Ali mislim da će vam vratiti Šešelja.
(Objavljeno na sajtu e-novine.com http://www.e-novine.com/index.php?news=22459)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>