GRADONAČELNIK U PATRIJAHALNOM SEVDAHU

Dragan_Djilas_01_u_543061861Napad dušebrižničke iskrenosti prvog čoveka srpske prestonice, samo je potvrda da je fašizam u Srbiji latentna pojava koja ima strukturalna obeležja. Ovog leta prvo su na udaru bili Romi, pa homoseksualci koji još od skandala u Sava centru protekle zime nisu osetili diskriminaciju gradskih vlasti, a onda je gradonačelnik pokazao svoju humanost tako što je zabranio da se ubijaju psi po ulicama glavnog grada. Zaista, veliko dostignuće za jednu evropsku metropolu u 21. veku

Pišu: Peđa Popović i Marko Matić

Saopštavajući nam, do sada u Srbiji nepoznatu istinu, da političari moraju uvek iskreno govoriti ono što misle, Đilas je poručio građanima prestonice da ga je njegovo patrijarhalno vaspitanje naučilo da je seksualno opredeljnje čoveka njegova privatna stvar, i da bi ono trebalo da ostane u ,,četiri zida”. Zanimljivo je da Đilas napade iskrenosti dobija isključivo kad treba koju reč da prozbori u cilju opravdavanja činjenice da su neke društvene grupe ugrožene i diskriminisane. Kad su u pitanju zaštićeni beli medvedi u liku domaćih tajkuna koji prisvajaju čitave delove glavnog grada, Đilasova iskrenost gubi na intenzitetu, a odgovori se svode na neobaveštenost ili na prebacivanje krivice na nekog drugog.

FotoMontaza: Gayecho.com

FotoMontaza: Gayecho.com


CEMENTIRANI UM: Stav da je seksualno opredeljenje osnovno pravo, ali i privatna stvar svakog čoveka koja se nipošto ne iskazuje u javnoj sferi – elementarno je nepoznavanje materije ljudskih prava i sloboda. Izgleda da te lekcije u patrijarhalnom vaspitanju zalutalog gradonačelnika nije bilo. Većina ljudskih prava privatna je stvar pojedinaca u smislu slobode izbora načina na koji će ih ljudi praktikovati, ali se većina njih ostvaruje u javnoj sferi. Njihova zaštita i garantije se i ustanovljavaju da bi se neometano mogla primenjivati upravo u – javnoj sferi. Pravo na slobodu mišljenja, javnog izražavanja tog mišljenja kao i pravo okupljanja, spadaju u korpus osnovnih političkih prava koja garantuje i Ustav Srbije. Sviđalo se to patrijarhalno odgojenom gradonačelniku ili ne!

Javno izražavanje seksualnog opredeljenja u konzervativnoj sredini kakva je Srbija, problem predstavlja samo u slučajevima kad su u pitanju diskriminisane seksualne manjine. Kad bezbroj heteroseksualnih parova to svoje opredeljenje iskazuje na svakom koraku, konzervativno vaspitanom gradonačelniku to ne predstavlja problem, pošto je njegov patrijarhalno zacementirani um modeliran u pravcu prihvatanja takvog društvenog ponašanja kao poželjnog modela. Istovremeno, njemu su usađene kodirane poruke da sve što kao poželjno nije predviđeno programom njegove socijalizacije predstavlja tabu koji se po definiciji odbacuje.

Može, ali samo po mom

Može, ali samo po mom


I tu je ključni problem sa Đilasovom strukturom ličnosti. Kod kritički razvijenih umova bilo koje vaspitanje ili kodirane poruke potekle iz iskustava prethodnih generacija nestaju onog trenutka kada gube bitku sa argumentima koje nameće život. Kod okoštalih zacementiranih obrazaca društvenih odnosa događa se upravo suprotno. Ne postoji spremnost da se prihvati bilo šta što je novo, nije predviđeno i što je kao takvo tabuizirano kao potencijalno egzistencijalno opasno po društvo.

KUKAVIČJE JAJE: Tako se u borbi gradonačelnikovih podličnosti iskristalisao argument da se seksualno opredeljenje ne praktikuje u javnoj sferi. Kao da su homoseksualno orijentisani ljudi zahtevali nešto više od onoga što je ostalima dozvoljeno, kao nešto što se podrazumeva. Kao da su tražili da im se dozvoli da polno opšte na javnim mestima što je inače zakonom zabranjeno kao vrsta povrede javnog morala. Na toj tački se vidi da se Đilasova argumentacija svodi na metod poturanja kukavičjeg jajeta, pošto on odbija da prihvati ono što niko nije ni tražio, ali u paketu s tim on odbija i one legitimne zahteve koji se svode na elementarno sprečavanje diskriminacije. Pritom, sam gradonačelnik uhvaćen je kako se suprotno proklamovanim patrijahalnim načelima ljubi sa pripadnicom suprotnog pola na ulici u strogom centru grada.

A 4 zida za gradonačelnika?

A 4 zida za gradonačelnika?


Potreba diskriminisanih društvenih grupa da javno izraze neslaganje zbog ugrožavanja svojih osnovnih ljudskih prava, potiče iz osećaja ugroženosti a ne potrebe nametanja nečeg što ostali nediskriminisani članovi društva već ne praktikuju. Da su ljudi tokom istorije sledili Đilasovu patrijarhalnu logiku, crnci u Južnoafričkoj Republici bili bi i danas pokorne žrtve aparthejda, žene ne bi imale pravo glasa, levoruki ljudi bi i dalje bili spaljivani na lomačama, a oni iskreniji poput gradonačelnika još uvek bi živeli u pećinama.

Zanimljivo je da se Đilasov tradicionalizam gubi kada su u pitanju egzotična letovanja, skupoceni automobili i ostale tehničke inovacije XXI veka. To je valjda propratni efekat mutacije patrijarhalno vaspitanog čoveka u tajkuna, pošto u okviru tog vaspitanja poštenje ne igra toliko značajnu ulogu, koliko mržnja prema obeleženim grupama. Takođe, u navedenom tajkunskom slučaju neobaveštenost donosi ličnu dobit, dok ovakvi diskriminatorski stavovi obećavaju još glasova iz većinske Srbije.

POŽELJNE NORME: Suština savremenog fašizma svodi se na neprihvatanje pluralizma kao normalnog društvenog uređenja. Đilasovi stavovi su potpuno identični sa nategnutim objašnjenjima Slobodana Antonića da je tolerancija jedno, a prihvatanje nešto sasvim drugo. Đilas i Antonić prihvataju toleranciju prema gay populaciji, a to prema Antoniću znači da odbacuju svako nasilje prema toj grupi. Sve drugo van pukog odbacivanja nasilja značilo bi prihvatanje te manjine kao ,,društveno poželjne pojave.” Antonić objašnjava da bi se tako ”bezdetnost proglasila poželjnom društvenom normom” (za one koji ne razumeju: termin “bezdetnost” odnosi se na ljude koji nemaju decu!). Ono što samoproklamovani sociološki mag ne razume jeste činjenica da u pluralističkim društvima ne postoje poželjne društvene norme. Postoje prihvatljivi i neprihvatljivi patološki oblici ponašanja. Ono što se nalazi u zoni prihvatljivih oblika ponašanja dobija status nehijerarhijski strukturirane mreže prihvatljivih i od društva legitimisanih odnosa. Sistem sam po sebi ne favorizuje ni jedno takvo ponašanje kao društveno poželjnu normu. Društveno je poželjno, isključivo omogućavanje njihovog slobodnog praktikovanja i sprečavanja bilo kakve diskriminacije.

Svoditi fašizam danas na neartikulisane i hitlerovski neskrivene izlive loših namera dovodi u zabludu javnost kad je potrebno prepoznati suptilnije oblike fašizma XXI veka, koji se danas u najvećem broju slučajeva isključivo kao takav i pojavljuje. Tako su stavovi Đilasa i njegovog ideologa Antonića suštinski fašistički, iako skrivaju (u pokušaju) svoje prave namere. A one se uz malu pomoć zdravog razuma lako mogu prepoznati iz stavova koji su javno iznošeni kada su Romi ili homoseksualci u pitanju. Čak ni gradonačelnikova ljubav prema psima ne može da zamaskira tu činjenicu.
(Objavljeno na sajtu e-novine.com http://www.e-novine.com/index.php?news=28848)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>