DAJTE PARE, PA NAS ZOVITE KAKO HOĆETE


Novim nacrtom zakona o kulturi treba da se preciziraju festivali od nacionalnog značaja. Za sada termin nacionalni organizatori koriste da zasene sponzore i javnost

Odrednica nacionalni festival, iako često korišćena kao predznak i ukras u nazivu nekih kulturnih manifestacija, u Srbiji prema važećem zakonu ne postoji. Najčešće se atribut nacionalni u slobodnom izvođenju koristi kao opravdanje za besplatnu promociju, brži dolazak do sponzora ili da bi se nekom događaju, često bez vidljive potrebe, dalo na značaju.

Očekuje se da će nacionalni savet za kulturu, koji će biti formiran zajedno sa stručnim komisijama i Ministarstvom kulture, novim nacrtom zakona o kulturi oformiti jezgro festivala od nacionalnog značaja koji zaslužuju posebnu brigu i finansijsku podršku.

Zasad nijednim zakonom ili zakonskim aktom nije propisano kada festival ili manifestacija mogu da dobiju status nacionalnog. Dešavanja poput Nacionalnog filmskog festivala tu odrednicu iskoristila su po sopstvenom nahođenju, a ne po nekom zakonskom rešenju koje bi povlačilo posebne povlastice, kaže za Evropu Milica Janković, načelnica sektora za savremeno stvaralaštvo, kulturnu industriju i kulturne odnose u Ministarstvu kulture.
– Nacionalni filmski festival se tretira isto kao i sve ostale filmske smotre u našoj zemlji. Za razliku od ostalih, on se finansira nešto većim sredstvima, ali tome je razlog koncepcija, a ne status nacionalnog – navodi Jankovićeva.
Prema važećem zakonu, položaj festivala i kulturnih manifestacija je različit. Tako danas neki festivali imaju status pravnih lica, odnosno ustanova, ali takvih festivala je malo. Većina se poverava odlukama osnivača – opština, gradova, autonomnih pokrajina – ili ustanovama koje ih organizuju. Novi nacrt zakona o kulturi predviđa obavezni sistem konkursa za finansiranje svih projekata i programa, tako da će svi festivali i manifestacije morati da poštuju ovu proceduru.
Organizatori festivala vole da kite manifestacije raznim titulama poput svetski ili međunarodni kako bi im dali na važnosti, navodi Milena Dragićević-Šešić.
– Zasad nijednim zakonom ili zakonskim aktom nije propisano kad festival ili manifestacija mogu da dobiju status nacionalnog. Pojam nacionalni festival ne postoji stručno, naučno, ni pravno, osim u novinarskom žargonu – objašnjava Šešićeva.
http://www.nis-music.net
S tim bi se verovatno složio i Ivan Blagojević, direktor niškog džez festivala Nišvil.
– Nama ne treba po svaku cenu status nacionalnog festivala ako on ne podrazumeva finansijsku podršku kakvu imaju Guča ili Egzit – kaže Blagojević.
On smatra da Nišvil mora da dobije odgovarajući status festivala od nacionalnog značaja zbog tradicije održavanja, velike posećenosti i jedinstvene etno-džez koncepcije. Egdzit i Guču vidi kao komercijalne manifestacije kojima ne treba pomoć Ministarstva kulture.
– Niti je Egzit umetnički brend, niti je to Guča; to su klasični brendovi zabave ili popularne kulture. Oni bi trebalo da spadaju u resor Ministarstva turizma, a ne Ministarstva kulture ili Vlade Srbije. Ako neko tamo zakupljuje tezgu u porti crkve za 2.700.000 dinara, da li mu treba dati 100 miliona iz budžeta? Da li novac treba dati Edžitu koji prodaje 100.000 karata? A umetnički festivali, kao što se zna, ne mogu se finansirati od prodatih ulaznica, jer je to edukacija stanovništva i priča o kulturi – kaže Blagojević.
Odnosi u kulturi trenutno su regulisani Zakonom o delatnostima od opšteg interesa iz 1992. godine, i prema rečima Milice Janković iz Ministarstva kulture, on je u velikoj meri prevaziđen. U predlogu novog zakona predviđeno je postojanje ustanova od nacionalnog značaja. Ovaj status, prema nacrtu ministarstva, mogu da dobiju ne samo republičke javne ustanove već i institucije čiji su osnivači autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, pa čak i privatne ustanove kulture.
Milena Dragićević-Šešić smatra da kulturne ustanove privatnog sektora s pravom mogu da apliciraju za sticanje statusa institucije od nacionalnog značaja u slučaju da ispunjavaju sve profesionalne i umetničke uslove.
Ustanove od nacionalnog značaja, pored toga što će u svom nazivu moći da naznače ovaj status, prema rečima Novice Antića, pravnika u Ministarstvu kulture, imaće i određene pogodnosti i prioritet prilikom finansiranja svojih programa i projekata iz republičkog budžeta.
– Status ustanova od nacionalnog značaja sticaće se na osnovu posebnih zakona u pojedinim oblastima, poput zaštite kulturnih dobara, bibliotekarstva, arhivske delatnosti, ili aktom Vlade Republike Srbije, na predlog Ministarstva kulture i po prethodno pribavljenom mišljenju Nacionalnog saveta za kulturu. Moram da naglasim da jednom dodeljen status ustanove od nacionalnog značaja ne znači da ta ustanova zauvek zadržava značaj koji joj je ovim statusom dodeljen – kaže Antić za Evropu.

Ipak, kulturna politika može da funkcioniše i bez onoga što bi bio krovni zakon, smatra Dimitrije Vujadinović, predsednik Fondacije Balkankult. On navodi da, prema savremenim razmišljanjima o kulturnoj politici, zakon o kulturi treba da ima konstitutivan sadržaj, što znači da mora da konstituiše kulturu kao značajan segment društvenih aktivnosti u odnosu na druge.
– Samo u državama koje insistiraju na administrativnom upravljanju zakon o kulturi ima regulativan karakter. Nije stvar Vlade Srbije šta je nacionalna institucija, a šta nacionalni festival. To se određuje na drugi način. U kulturno razvijenim zemljama ne postoje opšti kriterijumi, već je razmirica u tome kako država vodi kulturnu politiku. Kulturna politika je dinamičan proces. Prema onome što sam video u predlogu, u pitanju je državno administriranje u kulturi, i mene taj tekst, moram da priznam, podseća na tekstove Edvarda Kardelja – objašnjava Vujadinović.
Prema njegovim mišljenju, ostalo je nepoznato šta znači Nacionalni savet za kulturu, koji njega lično asocira na „stare instrumente koji su se koristili u komunizmu kad se želelo da se neka odluku zamaskira“. Umesto toga, Vujadinović kao rešenje vidi umetnički savet, model poznat pod nazivom „produžena ruka“, koji je doneo rezultate i izbegao uticaj dnevne politike na polju kulturne produkcije zapadnih zemalja.
– U tim državama umetnički saveti sprovode kulturnu politiku koju nalaže vlada. Oni su izvršno telo kulturne politike. Ministarstvo se u tim državama bavi samo pozicioniranjem kulture i kulturne produkcije, ali ne i, recimo, budžetiranjem. Raspodelom sredstava bave se umetnički savet, što znači da država direktno ne interveniše u kulturnoj politici, već to radi umetnički savet, koji je povezan s Ministarstvom kulture i vladom, ali ima određenu autonomiju, pre svega kroz stručnost.
Finski model precizno određuje šta se finansira direktno iz Ministarstva finansija, dok se strateški projekti finansiraju preko Ministarstva kulture.

Privatne ustanove od nacionalnog značaja
– U nacrtu novog zakona o kulturi ostavljena je teoretska mogućnost da privatne ustanove dobiju status ustanove od nacionalnog značaja. Ali, u svemu tome nije bitno da li ste privatnik ili ne, jer ako ste veliki pozorišni reditelj s uglednom trupom, država vam daje pravo da se nazovete ustanovom od nacionalnog značaja iz tih razloga. Jedini kriterijum za tako nešto je visok profesionalni i umetnički kvalitet. To je ono što se u nekim državama označava kao status izvrsnosti – kaže Milena Dragićević-Šešić.

U Holandije se, pak, spektar od oko dvadeset paradržavnih fondacija zaduženih za određenu granu kulture finansira pomoću donacija, dok je jedan deo finansiran iz budžeta. Prednost takvog pristupa je visok stepen autonomnosti bez pritiska dnevne politike, komentariše Vujadinović.
Nacionalni savet za kulturu moraju činiti istaknuti umetnici, nestranačke ličnosti, po principu ličnih zasluga stručnosti, profesionalnosti i umetničkog kvaliteta, smatra Milena Dragićević-Šešić. Nacionalni savet ne sme biti komisija koja će se baviti konkursima, već se time moraju baviti stručne komisije, koje bi trebalo i da odlučuju o visini sredstava.
– Nacrt zakona o kulturi i dalje nije zakon koji prebacuje odgovornost s ministarstva na paradržavna tela kao što su Savet za kulturu i Veće za kulturu. Ovaj zakon, takođe, ne predviđa formiranje umetničkog veća, kako je to u Britaniji rešeno, nego je i dalje savet pri Ministarstvu kulture. Ministar i dalje ima veliko pravo odlučivanja. Ako savet imenuje vlada, onda je jasno da će to biti velikim delom ono što takva vlada i njena ideologija nalažu. Kakva je vlada, takav će biti i savet – konstatuje Šešićeva.

Milena Dragićević-Šešić

Dimitrije Vujadinović ocenjuje da u srpskoj kulturi i dalje sve funkcioniše po partijskoj liniji, o čemu svedoči i ovaj predlog. On navodi da je kod nas politička pripadnost ispred stručnosti i navodi primer Holandije, gde se na takva mesta postavljaju ljudi s poznavanjem raznih propratnih oblasti, poput marketinga i kulturne produkcije.
– Takođe, svaki zakon u oblasti kulture moraju da prate fiskalna i poreska regulativa. Nije samo stvar u tome da nešto unesete u zakon; morate da predvidite kako ćete to da finansirate, a najlakše je iz budžeta. Gde su stimulativne poreske olakšice, koje takođe propisuje država, ali i drugi akti, koji su pre svega u nadležnosti Ministarstva finansija, a kasnije i ministarstava za rad i ekonomiju – pita Vujadinović.
Sudbina novog zakona biće jasnija već od septembra, kad je predviđen početak javne rasprave. Prema istom planu, zakon bi pred poslanicima trebalo da se nađe do kraja godine.
Njegovim izglasavanjem trebalo bi da se konačno reguliše odnos državnih institucija prema manifestacijama koje pretenduju da postanu ili koriste etiketu nacionalne.

Autori: IVAN RADOJEVIĆ – PEĐA POPOVIĆ, Nedeljnik Evropa 23.8.2007

Prethodno

TECHNO KAO KEŠ-MAŠINA

AUTOPUTEVI BUDUĆNOSTI ZAOBILAZE ISTOČNU SRBIJU

Sledeće

Ostavi komentar