Crtice iz Rija

Foto: IAAF

Foto: IAAF


Valjda u iščekivanju da se konačno osvoji medalja ili da makar Kosovo ne uzme još neku, gotovo su neprimetno prošle dve izjave naših velikih sportista, višestrukih učesnika Olimpijskih igara i osvajača brojnih medalja.

Radi se o Oliveri Jevtić i Aleksandru Karakaševiću kojima su Olimpijske igre u Riju pete u karijeri, čime su se, sa ili bez medalja već svrstali među velikane sporta.

Ipak, umesto o tom radosnom događaju oni su iskreno, direktno ali i sa mnogo ogorčenja opisali ono što bi trebalo da bude najveći domet i zadovoljstvo sportiste od antičkih vremena naovamo.

Tako smo umesto sportskih opservacija u vezi sa najvećim događajem na planeti, čuli neočekivane “ključne reči” poput straha, žalosti, mučnine, obezvređivanja

Ovo su mi pete olimpijske igre, ali imam osećaj kao da su prve. Strah me je, idem bez logističke podrške, bez trenera. Prvi put posle 26 godina trener ne ide sa mnom. Kada dođem u selo moraću sama da se snalazim, sama da organizujem, da tražim pomoć iz drugih zemalja. Osećanja su mi pomešana i jako mi je žao.” – rekla je šampionka Olivera.

Njen kolega stonoteniser Aleksandar Karakašević, zbog čijeg je uspeha prvi put intonirana himna Srbije na nekom takmičenju takođe ne ostavlja dilemu o tome koliko je ogorčen.

Nikad se nisam ovako loše osećao na Olimpijskim igrama. Ne govorim o pripremama, o tome u kakvoj formi sam došao i o tehničkim stvarima, govorim o tome kako se osećam posle neprekidnih pokušaja da se obezvredim i ja i moj rezultat i sport… Imam 40 godina, ali za to bi valjda trebalo da mi čestitaju. Vucaraju me po blatu oni koji govore da ja ovo hobi sport i da se igra na ulici i u podrumu… Igrao sam najkvalitetnije turnire i trenirao samo da bih došao na Igre, ali sad mi je od ovih, što se ponašaju kao da sam nekom nešto uzeo, jednostavno muka. Pa nisam bio sa tek rođenim sinom jer sam morao da jurim svaki bod za Igre.”

Kako bi se sagledala celokupna situacija, treba dodati da je trener plivačice Anje Crevar morao da podigne kredit da bi s njom putovao u Rio jer Olimpijski komitet nije hteo da mu plati put, da rvač Davor Štefanek sam plaća put svom treneru da bi imao dobru pripremu za takmičenje.

Zaista tužno i poražavajuće. I tu naravno nije kraj.

Foto: Alex Ferro

Foto: Alex Ferro


Ipak i uprkos svemu, ovi sportisti pokazuju da u sebi nose olimpijski moto “više, jače, bolje” i da će ako zatreba dati i više od maksimuma.

Sa druge strane, oni koji snose odgovornost, a to su Olimpijski komitet i Ministarstvo sporta ovih dana se lagodno šetaju Ipanemom, uživaju u čarima različitosti na jednom od najlepših delova planete, istovremeno dovodeći nas u paradoksalnu situaciju da su oni, službenici, prijatelji i familija važniji od onih zbog kojih se Igre i održavaju!

U takvoj situaciji, neuspeh ne čudi, a svaka medalja je podvig i to pre svega onih pojedinaca koji se to ostvarili, a nama građanima ostaje da budemo zahvalni do neba zbog malo priređene radosti.

Državi ne.

Objavljeno na sajtu Danas.rs.

One thought on “Crtice iz Rija

  1. Popović kao i obično pravi sjajan presek situacije, sagledava činjenice i izvodi korektne zaključke. Na žalost, s obzirom na temu o kojoj je pisao, i ovog puta je u pravu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>