BG PhotoFolio, Stjepan Mimica: SNIMAM DA NE ZABORAVIM

Stjepan Mimica02
Stjepan Mimica rodom je sa Neimara, a poslednjih godina stanovnik je Savamale. Inače diplomirani slikar, ne bavi se svojim zanimanjem već dve decenije

Razgovarao: Peđa POPOVIĆ

Od kada se bavite fotografijom i šta vas je privuklo istoj?

Ma ne, preterano je reći da se fotografijom bavim, nikada se nisam ni bavio. Istina, fotografija me je fascinirala još u detinjstvu, ali više kao tehničko čudo. Mutno se prisećam svojih dirljivih pokušaja da od kartonske kutije za cipele, sam napravim kameru opskuru.

Nemam skoro nikakvo fotografsko iskustvo, nemam ni fotografskih ambicija. Ne pada mi na pamet da se takmičim s boljima od sebe, mislim sa ljudima koji se fotografijom ceo život ozbiljno bave. Nemam čak ni fotoaparat, fotoaparati me naprosto neće. Tolike sam već kupovao i smesta ih po kafanama i taksijima ostavljao, da sam već sasvim odustao. Kabasto je to meni, a iskreno, nije mi ni potrebno. Za ono čime se sada bavim, dovoljan mi je i mobilni telefon. Sada imam neki tanušni, za čiju bi se kamericu jedva moglo reči „ipak nekakva”. Vazda mi je u džepu, vazda je, kao da imam tikove, iz džepa potežem, povazdan nešto snimam.

Snimam da ne zaboravim – mobilni mi je k’o mentalna proteza. Bez mobilnog, k’o bez pola mozga. Kad god ga negde ostavim, setim se svoje učiteljice i njenog čuvenog „jednom ćeš, Stjepane, glavu da zaboraviš”. Eto zašto sa šalama valja oprezno – svaka se, kat-tad, bar na pola obistini.
A intenzivnije i sa predumišljajem počeo sam da snimam tek od proletos. Poželeo sam, eto, da svoj blog na www.seecult.org, malo osvežim i razlabavim, pa sam, uz tekstualne, počeo da kačim i neke foto blogove. Slikovno je i inače draže od tekstualnog, naročito ovde gde se produkuju ogromne količine teksta, a malo ko išta čita. Nećete verovati, zimus sam u mom „Proleću” iz pravca susednog stola jasno čuo: „Ma kakvo čitanje, ne stižem ni da pišem”.
Stjepan Mimica
Šta vas inspiriše za fotkanje u Beogradu?

Beograd je svakako najhaotičniji i najzbudženiji, no svejedno, najšarmantniji grad koji poznajem. U njemu sam rođen, ali sam rano detinjstvo proveo u Zagrebu, gradu skockanom, ama dosadnom. U Beogradu mi je uzbudljivo skoro sve. Fantastično je što cela ta zbrka u meni ipak postoji kao jasno omeđena mentalna predstava. Mislim da je fiksira i na gomili drži jedino neusporediva beogradska svetlost.

Sećam se kako me je, kao osmogodišnjaka, šokirao prvi svesni susret sa rodnim gradom. Bože, pomislio sam dok smo izlazili iz železničke stanice, gde su me ovo doveli, mama, zar ćemo ovde živeti, mama, hoću kući… U tom davnom septembarskom praskozorju, sve mi je izgledalo nestvarno. Prvo što sam ugledao, bila je golema zgrada koja je od propisane tri dimenzije, imala samo dve – visinu i širinu. Posmatrao sam je iz prilično iskošenog rakursa, pa se neki bočni zid morao jasno videti, ali, tamo gde su oko i razum zahtevali nešto konkretno, bilo je samo nebo, sivo kao mozak. Taj prvotni košmar ubrzo je isprala bujica novih utisaka i grad sam vremenom sasvim posvojio, mada nikada nije prestao da me zaprepašćuje. Zato sam ga valjda i zavoleo.

Mnogo godina kasnije, razgledajući neki stan koji sam nameravao da pazarim, uočio sam jedan dramatično iskošeni zid, koji je dnevni boravak činio izrazito romboidnim, tačnije ušpicenim. Munjeviti fleš nedvosmisleno je potvrdio – pa da, ja sam u onoj istoj glupavoj kulisi. Na žalost, sada ne mogu da priložim nikakvu fotku koja bi ovo dokazala. Tu nepristojnu ušpicenost u međuvremenu je sakrila neka nova građevina..
Stjepan Mimica01
Da li postoje neki delovi grada koje naročito volite da fotografišete?

Pa upravo taj deo koji me je prvi zaprepastio, dakle potez između štajge i Kalemegdana, poznatiji kao Savamala. To je ubedljivo najgradskiji deo grada. Podseća me na Zagreb iz dečačkih i Prag iz mladičkih uspomena. Sada baš tu i stanujem. Nepopravljiva ružnoča, beznadna zapuštenost i ukupna depresivnost tog dela grada, kao i potpuna pustoš tih, noću škrto osvetljenih ulica, na neki me uvrnuti način uzbuđuje, čak počinje i da mi se sviđa.

Samo da se beogradski urbanisti i ubuduće drže podalje odavde. Paničim od njihovog entuzijazma, Savamalu volim ovakvu kakva je – karakterna, otmeno raspadnuta, tuberkulozna… Ne žudim ni za čim što bi je učinilo fensi kvartom. Sasvim mi je dovoljno, čak i malo previše, što je već provaljena kao kultna, što se tu smestila gomila alternativnih galerijskih prostora i drugih umetnički napaljenih sadržaja.

Ne žudim čak ni za izmeštanjem pruge, to bi ovamo dovuklo neki svet koji ovde ne želim da vidim. Zapravo, ta pruga je baš cool. Svakodnevno je, kao u svakom ozbiljnijem domaćem filmu, i po nekoliko puta prelazim, sve hitajući ka reci i bici’stazi. A i tamo, vozeći bicikl, mnogo fotkam. Gadim se, a istovremeno, na neki mračni način, i uživam u patinjavom prizoru trulog i davno zaboravljenog brodovlja.
Stjepan Mimica03
Recite nam nešto o načinu rada, pošto nije baš uobičajen.

To što sada produkujem zapravo i nisu fotografije, a šta su, to ću do neke izložbe valjda već smisliti. Za sada ih iz opreza turam među navodnike, dakle to su „fotografije”, a zapravo su digitalni foto radovi, samo provocirani originalnim fotkama. Mada katkad izgledaju kao reprodukcije nekih nepostojećih slika, verujte, ništa ja tu rukom, na tim radovima nema ni jednog jedinog poteza, svi pikseli koji ih čine jesu originalni foto-pikseli, više ili manje transformisani. Moja ruka je samo povlačila reglere, ukucavala parametre, prevlačila lejere…. Iako se to samo ponegde vidi, u svakoj od ovih „fotografija” učestvuje najmanje po desetak originalnih, ni po ćemu izuzetnih fotki.

Paradoksalno, pikturalnost i gotovo slikarska faktura tih radova, kao i njihova naglašena subjektivnost i intimizam, rezultat su najčistije inženjerske manipulacije i kombinatorike. Ta post-produkcija, taj tehno art, naprosto je nužan, jer fotke koje je u stanju da iznedri moj tanušni mobilni i moja fotografska neukost, nikada ni približno ne odgovaraju onoj viziji i onom uzbuđenju koje me svaki čas tera da refleksno iz džepa trzam mobilni, u hipu naciljavam, škljocam. Jureći po kompjuteru to uzbuđenje i rekonstruišući tu viziju, neretko zajutrim. Nedostatak fotografskog iskustva nadoknađujem nekim, već skoro zaboravljenim slikarskim iskustvom. Nekada sam, naime, ne samo slikao, već i tripovao da sam slikar.

Koje slikare volite i čijem slikarskom stilu su najsličnije vaše fotografije?

Ponekad, kada mi pri muljanju po kompu, neki rad zaliči na nešto iz istorije umetnosti, ja to, ko zna zašto, valjda jer me zabavlja, samo još malo poguram u tom pravcu. Tako se desi da neke od „fotografija” asociraju na Tarnera, neke na Magrita, neke pak, na Utrila… To međutim ne znači da, uzuzimajući Tarnera, baš te slikare preferiram, već da se trudim da ispoštujem ono što određeni rad od mene zahteva.

Mislim da me je rad na ovim „fotografijama” Beograda doveo do nečeg za mene vrlo značajnog. Gotovo slučajno, otkrio sam mogućnost da preko fotkanja i kompjutera uspostavim neki virtuelni kontinuitet sa jednom likovnom poetikom koju sam davno napustio. Počeo sam da produkujem apstraktne ili napola apstraktne radove koji se logično nadovezuju na moje poslednje slike. Tih slika odavno više nema, ili su nedostupne, ili su jako daleko, a malo ko ih se još seća.

Radovi koje pominjem za sada nisu za pokazivanje, još se sve to intenzivno čvari, ali ako ih jednom izložim, biće to zapravo izložba reprodukcija slika koje nikada nisam naslikao, dokument o celom jednom, borhesovski lažiranom slikarskom opusu.

(Objavljeno na sajtu yellow cab yc.rs http://www.yc.rs/sr/magazin/visualArts/VideoPhoto/story/1700/BG+PhotoFolio%3A+Stjepan+Mimica.html)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>