Bg PhotoFolio, Philip Hodgson: ZALJUBLJEN SAM U ZVUK BLENDE

Jelena swing

Jelena swing

Kanađin, programer, svetski putnik. Već dve godine stanovnik je Beograda, a nedavno je održao i prvu (zajedničku) izložbu Izmeštanje gde su bile izložene fotografije glavnog grada. Fotografiju voli odmalena, a krivac za to je otac koji mu je kao 12-godišnjaku poklonio aparat

Razgovarao: Peđa Popović
Prevod: Shabanella

Yellow Cab: Od kada se baviš fotografijom i zašto?

Philip Hodgson: Imao sam 12 godina kad mi je otac dao fotoaparat s ručnim podešavanjem kod kog si čak morao da pogodiš razdaljinu žiže od predmeta koji slikaš. Učio me je da uvek koristim isti film sa istim ISO-om tako da mogu da počnem da povezujem intenzitet sjaja sunca sa određenom otvorenošću blende i brzinom blende. Ali, tek kad sam napunio 18 godina, stvarno sam se zaljubio u zvuk koji proizvodi blenda. Postoji nešto ispunjavajuće u sjedinjavanju vremena i prostora koje se zbiva onda kad pritisnem dugme. Te vitalne četiri dimenzije stapaju se u dve i istog trena znam da li je snimak bio dobar ili nije. Ja fotografišem radi takvih trenutaka.

Escalashtray

Escalashtray


YC: Šta najviše voliš da slikaš: ljude, predmete?

PH: Najlepše je slikati ljude, ali to je i najteže: većina je u fazonu da moraju da pretvore lice u kamenu grimasu kad u njih uperiš kameru, jer im je neko time isprao mozak. Naravno da je najjednostavnije kad ih iznenadim, za to je potreban talenat ali i luda sreća, ili da naletim na muzu-modela, glavnu premiju, lica i tela u skladu s mojim fotoaparatom. Inače, neživi objekti mnogo češće budu „kandidati” za fotkanje. Ako, na primer, svakodnevno prolazim pored jednog određenog prozora, to znači da fotografija tog prozora može da se razvije u mojoj mašti, da mogu da pretpostavim savršeno svetlo za nju i rezultat će biti nešto sačinjeno s namerom. Verujem da je ključ najbolje umetnosti u inspiraciji, ali i da je moguće planirati dobru umetnost.

YC: Crno-belo ili boja? Ili oba?

PH: Ma, sve. I još uvek mi je draži film od digitalca, s tim što je digitalac suviše zanimljiv da bi bio potpuno izostavljen.

YC: Odakle si i gde si živeo pre nego što si se nastanio u Beogradu?

PH: Iz Toronta sam, ali još otkad sam se oslobodio škole, pokušavam da se na svake dve godine preselim u neki novi grad u nekoj novoj zemlji. To znači da sam živeo na dosta mesta i mnogo sam putovao. Pre nego što sam se doselio u Beograd, živeo sam u Budimpešti.
Philip Hodgson05
YC: Šta radiš u Beogradu?

PH: Zavidim pojedinim aspektima stava Srba prema životu i ovde sam kao u banji, kupam se u tome nadajući se da će nešto od svega postati deo mene.

YC: Koliko dugo već živiš u Beogradu?

PH: Preselio sam se ovde pre jedno dve godine.

Apoteka: Gradić Pejton

Apoteka: Gradić Pejton


YC: U kom kraju stanuješ?

PH: Na Čuburi.

YC: Postoji li deo Beograda koji ti je naročito drag za fotografisanje?

PH: Bez obzira na to gde se nalazim, što je nešto bliže mojoj kući, veća je šansa da ću ga slikati. Mislim da su svi delovi grada podjednako zanimljivi i da je za sjajnu fotku samo potrebno pogledati nešto dovoljno puta iz različitih uglova i pod različitim svetlom.

swing

swing


YC: Kakvi su tvoji utisci o Beogradu – o arhitekturi, načinu života, ljudima?

PH: Veliko pitanje! Što duže neko boravi u određenoj zemlji, manje može sa sigurnošću da tvrdi bilo šta o njoj. Trebalo je da me to pitaš pre dve godine i tad bih sigurno imao mnogo izraženiji stav. To ti je odnos pun ljubavi i mržnje koji ima mnogo više veze sa onim što volim ili mrzim kod samog sebe nego što može imati veze s gradom. Postoji u meni taj lik iz Severne Amerike koji ponekad bude baš isfrustriran boravkom u Beogradu. Ali, tada shvatim da su upravo stvari zbog kojih sam isfrustriran te koje čine da osetim iskrenu ljubav prema ovdašnjoj kulturi i ljudima. I tako u krug.

Zdravko on the accordion

Zdravko on the accordion


YC: Šta najviše voliš da slikaš u Beogradu i zašto?

PH: Retko se desi da nešto posebno želim da fotografišem na određenom mestu. Ono što Beograd odvaja od ostalih mesta ne može biti verno predstavljeno na fotografijama, a to je nešto u dušama ljudi. Ali, to je pre izazov nego odustajanje: najneuhvatljiviji predmet je i najpoželjniji, i tako ja nastavljam da tragam za serijom portreta koja će ubedljivo preneti suštinu. To se ne vidi na izložbi, jer još uvek radim na tom projektu.

Scarred Bridge

Scarred Bridge


YC: Zbog čega većina tvojih fotki na izložbi izgleda postapokaliptično? Zar Beograd toliko sivo izgleda?

PH: Zanimljiv izbor reči. Bilo je momenata kad sam u svom životu najavljivao da je svetu potrebna jedna dobra apokalipsa, da se vratimo u formu. Ali, ne bih Beograd nazvao apokaliptičnim: privlače me oronule fasade, jer iako me „priroda” smara, osećam hladnoću kad posmatram čistu, modernu ili pažljivo restauriranu arhitekturu. S tugom gledam kako novac odlazi na fasade prelepih zgrada Budimpešte, na primer. Jednog dana izgledaće kao Beč, a ko to želi? Stvar je u tome što smatram da se najveća lepota nalazi negde između prirodnog i ljudskog poretka. Pustite čoveka da nešto sagradi, a zatim ostavite da vreme i elementi učine svoje, i onda kad tuda prođem, želeću da to fotografišem.

(Objavljeno na sajtu yellow cab yc.rs http://www.yc.rs/sr/magazin/visualArts/VideoPhoto/story/2651/Philip+Hodgson+-+zaljubljen+u+zvuk+blende.html)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>